Уз то потребан нам је и Фонд за сезонске интервенције из кога би дотирали пољопривредне произвођаче када дође до кризне ситуације па цена њихове робе падне испод нивоа рентабилности. На то је у емисији Енергија Спутњика указао председник Одбора за пољопривреду у Скупштини Србије, Маријан Ристичевић.
Као пољопривредни произвођач, он сматра да је наша велика слабост у организацији посла, односно у томе како трошимо средства која су на располагању пољопривреди. У прилог томе констатује да држава за подстицаје пољопривредној производњи, рачунајући и оне за набавку горива, издваја годишње 147 милијарди динара, што је између 15 и 17 одсто укупне вредности. Од тих немалих подстицаја резултат нисмо видели ни у млекарству ни у тову свиња, пошто увоз јефтиних млечних прерађевина и свињског меса из ЕУ константно обара цену која је за кланичаре и прерађиваче далеко атрактивнија.
После актуелне приче о проблемима са којима се месецима суочавају произвођачи млека због слабе откупне цене, а у последње време и слабог откупа, ситуација са товом свиња је, кажу произвоћачи, али и агроекеномисти још гора.
Тов за сопствене потребе
Цена килограма живе мере товљеника је око 150 динара, а трошкови производње око 250 динара, саопштено је ових дана из Привредне коморе Србије, уз оцену да би ако такав тренд буде наствљен многи од 150.000 газдинстава у Србији, а углавном је реч о малим произвођачима, могли да одустану од производње.
У бројним анкетама произвоћачи кажу да су, како не би правили губитке, узгој свиња углавном свели на сопствене потребе и још мало приде за родбину и пријатеље.
Србија је од извозника свиња и свињског меса још од времена Милоша Обреновића последњих година постала његов увозник и између два последња пољопривредна пописа, дакле за десет година, за 33 одсто смањила број свиња. Шта учинити да се не оспе и то произвођача које је још остало?
Је ли у увозу прасића спас
Министар пољопривреде Драган Гламоичић ових дана је разговарао са представницима Уније произвођача свиња, које је, како је саопштено, упознао са корацима које држава предузима и планира да предузме како би им олакшала бављење свињарством и најавио увоз прасади за тов.
Ристичевић, међутим, сматра да би уместо прасади требало увести назимице чисте расе. Од 5000 назимица би, како каже, за годину и по дана добили најмање милион и по прасади.
На то већ неко неколико година упозоравају стручњаци за свињарство истичући да се увозом прасади само гаси тренутни пожар, а да је решење у увозу назимица од чијих прасади би требало оставити квалитетно женско потомство како би обновили свињарство, а остало би ишло у тов.
Председник Одбора за пољопривреду прво указује на то да ми генерално морамо да знамо наше билансе и потребе и да је на Одбору затражено да се у потпуности обнови прехрамбени суверенитет наше земље с обзиром на могуће политичке притиске у постојећим геоплотичким условима.
„Морамо да имамо билансе потреба, јер прехрамбени суверенитет и прехрамбена сигурност потрошача је оно због чега грађани издвајају паре да бисмо у потпуности имали прехрамбену сигурност, да имате доступне намирнице по нешто повољним ценама. Ви кроз подстицаје треба да утичете да та цена буде што нижа и што доступнија у продавницама“, указује Ристичевић.
Подстицајима хранимо страну стоку
По његовој оцени, док год не повежемо биљну производњу са сточарством таква производња нема никакве логике.
„Једна од мојих идеја, идеја Одбора за пољопривреду чији сам председник, је да подстицајима повежемо хектаре са условним грлима, односно да сточарство буде карика између биљне производње и прерађивачке индустрије. Дакле, да наша биљна производња служи нашем сточарству и нашој прерађивачкој индустрији, а не страној“,наводи саговорник Спутњика.
Он објашњава да би висина подстицаја које држава даје по хектару биљне производње требало да буде условљена сразмерном броју грла. То значи да би, на пример, ратар који производи кукуруз или пшеницу био подстакнут са 700 евра по хектару, али само уколико гаји и одрећени број грла стоке. У противном, ако се бави само биљном производњом, тај подстицај би био седам пута мањи. То би, сматра он било поштено.
Што би неко улагао са неизвесним исходом у сточарство где се ради 24 сата дневно 365 дана у години када је продаја кукуруза и пшенице далеко извеснија.
Рачуница све говори
Ристичевић је то пластично објаснио изводећи рачуницу, напомињући да ми имамо мањак најмање милион и по свиња које би дневно имале прираст од по једног килограма.
„Значи, нама дневно фали милион и по свиња које би мерено живом вагом вределе негде отприлике милион и по килограма дневно. То је дневно негде око 15.000 товљеника који вреде 7,5 милиона евра. Оне поједу око 4.500 тона кукуруза који вреди 900.000 евра. Значи ми на биљној производњи која вреди 900.000 евра изгубимо 7,5 милиона евра зато што те житарице не поједу наше свиње. Ми у принципу подстичемо на одређени начин своју пропаст, односно наша биљна производња излази напоље за туђе сточарство и туђу прерађивачку индустрију. Значи, на 20 центи колико вреди кукуруз, ми изгубимо 1,4 евра по килограму“,каже он.
Председник Одбора пољопривреду у Скупштини Србије даље разрађује рачуницу:
„Један прерађени товљеник вреди 500 евра, а он поједе око 300 килограма житарица које када их извеземо вреде око 60 евра. Добијемо 60 евра за 300 килограма житарица, а то је количина која може да утови товљеника који прерађен вреди 500 евра. Значи на сваки килограм који извеземо напоље зато што нисмо упослили своје сточарство и своју прерађивачку индустрију, губимо 1,4 евра“.
Он подсећа да Шпанија која је позната као земља са развијеним сточарством и велики је извозник меса, посебно свињетине, увезi 14 милиона тона кукуруза, а ми имамо производњу од преко 10 милиона тона житарица и увозимо месо из Шпаније.
Ристичевић истиче да нигде нема успешне пољопривреде без развијеног сточарства, напомињући да Холанђани имају три грла стоке по хектару, а ми десет пута мање, 0,3.
Сејемо новац, а жењемо протесте
Уз куповину 5000 до 10.000 назимица и везивање подстицаја, он решење види и у формирању посебног фонда за интервенције.
„Ми морамо да имамо сезонске интервенције. То је Oдбор препоручио, ја сам чак имао амадман о фромирању Фонда за сезонске интервенције у који би се издвојило 10-12 милијарди динара за разне потребе. Када жива вага свиња нагло појефтини онда ви произвођаче дотирате за 20-30 динара по килограму тај месец док криза траје. Следећи пут када буде криза у случају неког воћа ви, рецимо, због скупих дневница радне снаге дотирате произвођаче малине, јагодичастог и бобичастог воћа. И то радите из Фонда за сезонске интервенције, што такође постоји као мера у Европској унији“,напомиње саговорник Спутњика.
Он истиче да је просечан посед пољопривредног земљишта у Србији 6,4 хектра и да се без специјализације на њему не може направити већи приход.
„Значи на 6,4 хектра, уколико не специјализујете производњу и за воћарство, повртарство, сточарство, не можете економски опстати. У принципу држава може да дода пару, али на такав начин финансирамо сопствене губитке. Значи, посејете огроман новац, а никну вам протести поред пута“, напомиње он и указује на пример сопствене породице.
Његов отац је, како каже, својевремно имао пет хектара земље и бавили су се само биљном производњом што је тада доносило годишњу зараду у вредности данашњих 7000 евра. Тек када су уложили у куповину једне краве и 10 телади вредност производње је износила 20.000 евра и тек тада су могли да размишљају о набавци трактора, о приколицама, о механизацији.
Бог је био дарежљив, нешто је и на нама
Ристичевић је критичан и према одлуци да се јавни позив за подстицај за тов објављује једном годишње. То би, сматра он, требало да буде текућа ствар. Овако, на одређен начин утичете негативно на цену ако сабијете тај рок за набавку приплодног грла у тих 15 дана јер је онда већа тражња и то више кошта него да је то свакодневни посао, рутина.
Он указује на ош не једну битну ствар о којој треба водити рачуна. Ви можете да увезете месо, али не можете да увезете стајско ђубриво, а без њега не можете да обнављате плодност земљишта. Ми то не радимо, деградирамо пољопривредну земљу, раубујемо је у туђу корист и једнога дана ће нас будуће генерације питати шта смо то радили кад смо упропасиле готово најбоље пољопривредно земљиште у Европи.
Бог нам је, како каже, дао плодно земљиште, добру климу, добре, вредне људе, али је све у организацији, каже Ристичевић подсећајући на изреку - Бог нам је дао орахе, само није сломио љуску.
Србија треба да се организује, да сломи љуску и да коначно уновчи љубав према храни, закључио је саговорник емисије Енергија Спутњика.