То, према мишљењу нашег саговорника неће бити нимало лак посао, јер је стратегија Пекинга да не експонира оно што има.
Он је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до чертвртка“ подвукао да кинески званичници не говоре колико имају бојевих глава, какве све носаче ракета имају, нити пуштају контролоре да то пребројавају.
„Они би кроз тај споразом фактички били у међународној или трилатералној обавези да размене податке о броју бојевих глава и њихових носача. Сједињене Државе желе те информације због страха од евентуалног кинеског нукларног удара. Наравно, такав евентуални потез био би пропаст за цело човечанство, али свако онај ко размишља у правцу да може да уништи земље које имају толики арсенал нукларног оружја, изазива управо оно што може да се деси - потпуно уништење планете“, упозорио је Петронијевић.
„Мирнодопска“ контрола
Он подсећа да смо још од Хладног рата, 90-их година прошлог века и првог СТАРТ-а дошли до СТАРТ-а 3 који је у ствари један те исти спорaзум али је надограђиван са одређеним елементима у зависности од тога како је којој од две велике силе одговарало. У предхладноратовском периоду, наставља Петронијевић, имали смо две велике мега-силе – Совјетски савез и САД које су имале и највећи број нуклеарних глава и најубојитије носаче тих бојевих глава. Формално, додаје наш саговорник, имали смо и Велику Британију и Француску, које су такође имале могућност производње и биле су признате као земље које су последовале нуклеарно оружје, а онда су се појавиле и земље које су производиле нуклеарно оружје као што су Израел, Кина, Пакистан и Северна Кореја.
„Управо то се поклапало са једном врстом миронодопске експлоатације нуклеарног горива кроз нуклеарне електране па је онда обогаћивање уранијума дошло до тог степена да је било тешко да се контролише. Нико није водио рачуна о томе до ког степена ће обогаћење уранијум довести, а у ствари се у великој мери под формом мирнодопског обогаћивања, производило нуклеарно оружје“, објаснио је наш саговорник.
То је формула, сматра он, по којој САД последњих десетак година покушавају да, на неки начин, спутају Иран у производњи обогаћеног уранијума за нуклеарно гориво, а не за оружје. Оно на чему се заснива та врста забране, „дављења“ Ирана јесте, у ствари, забрана на било какву експлоатацију, а то је врста дискриминације која није дозвољена, која је протиправна.
Двоструки аршини Вашингтона
Друга ствар је, додаје Петронијевић, да су Сједињене Државе у великом броју случајева давале својим савезницима нуклеарно оружје, а да то није било нигде у складу са основним принципима и поставкама међународног права, посебно не по повељи УН-а.
Наш саговорник каже да је у међупериоду Хладног рата дошло до потребе стварања неке врсте детанта и смањења могућности употребе нукларног оружја које би, наравно, било армагедон, јер је број бојевих глава које су Совјетски Савез и САД имале 90-их година био застрашујућ. Природа тих споразумија била је таква да би то требало да се ограничи и стави под контролу.
„Биле су предвиђене одређене врсте међудржавне контроле према којима сам био врло скептичан, а остао сам то и данас гледајући управо како се то одвијало. Сматрам да су Сједњене Државе наметале те споразуме у периоду распада Совјетског Савеза. Они су били нека врста обезбеђења да не дође до употребе нуклеарног оружја када су САД на другим фронтовима, а пре свега на економском, монетарном, технолошком, „давиле“ Совјетски Савез или оне земље које су остале након његовог распада“, рекао је он.
САД свесне руске надмоћи у наоружању
Вашингтон, оцењује Петронијевић, никада није искрено спровео тај спорозум, али су очекивали да друга страна то уради, владала је озбиљна асиметрија у том посматрачком делу. Та опсервација спровођења споразума СТАРТ 1, 2 и 3 била је асиметрична у корист САД што је пре 15-ак година прекинула садашња Руска Федерација тражећи апсолутни паритет.
„У Сједињеним Државама су свесни да су не само по броју нуклеарних глава већ и по питању њихових носача у хандикепу у односу на руско наоружање које је прешло на чврста ракетна горива. Произведни су ракетни носачи са великим бројем нуклеарних бојевих глава, чак до 18. То су ракете које се крећу брзином од 7, 9 па чак до 14 пута бржим од звука и неухватљиве су за било какве радарске и противаздухопловне системе које би могле да их онемогуће да дођу до циља. Само једна таква ракета могла би да уништи 18 градова, јер је свака од тих бојевих глава вишеструко јача од једне атомске бомбе која је бачена на Хирошиму или на Нагасаки“, каже наш саговорник.
То је велика опасност за САД, упозорава он и додаје да је велика предност Русије у нуклеарном оружју. Совјетска доктрина се, објашњава Петројиневић, управо заснивала, а данас је настављена у Руској Федерацији на доктрини усавршавања чувене атомске тријаде. Руси имају чувени „Туполљев 165“ осавремењен кроз неколико модела, „Бели Лабуд“ који је највећи авион са најјачим перформансама.
Он може да носи више ракета са бојевим главама које могу да буду испаљене са велике даљине, па је домет тих ракета буквално свака тачка света, каже он.
Промена руске доктрине
Све то, уверен је Петронијевић, упућује на закључак да САД имају и даље озбиљан страх од употребе нуклеарног оружја, посебно имајући у виду промену руске доктрине, од оне која је важила у Совјетском Савезу, а то је такозвани узвратни удар.
„Кроз њега је израђен систем под називом „мртва рука“, а који се пре свега односи на подморнице које су биле потпуно аутономне и које су месецима биле одвојене од центра. Имале су задатак да у случају добијања сигнала да је тадашњи Совјетски Савез, а касније Русија, нападнут, узврате без обзира на резултат нуклеарног удара по територији. То је та стратегија да не ударе први, али да могу одмах да узврате на први удар. Како су се осавремењивала средства и носачи нуклеарних бојевих глава касније се показало да то у појединим ситуацијама неће бити довољно. Онда је руска доктрина промењена у том правцу где сада чак постоји и та превенција удара што је посебно застрашило Запад и изазвало панику. Томе је допринела одлучност руског руководства да ће у случају опасности употребити не само тактичко, него и стратешко наоружање,” објаснио је наш саговорник.
У читавом том контексту, сматра Петронијевић, постоји још једна отежавајућа околност за западне земље, а то је да су територије Велике Британије, Француске, Немачке па и самих Сједњених Држава веома рањиве, јер су концентрисане на мањим просторима док је територија Русије разуђена на 11 временских зона што значи да не би могло тако ефикасно да се удари по њеној територији, а да се потпуно елиминише могућност узвратног удара.
Погледајте и: