Према речима руског стручњака, активности које Украјина спроводи на територији Руске Федерације представљају наставак нацистичке идеологије.
Он је подсетио да су, у периоду од 1945. до 1956. године, украјински нацисти у западној Украјини и ван ње убијали војнике, наставнике, лекаре, уметнике, новинаре и писце — све који нису делили њихова политичка уверења.
"Исто се дешава и данас. Постоје бројна имена људи које су елиминисали у Украјини, а сада убијају и наше грађане“, истакао је Литовкин.
Циљ је страх
Према његовој оцени, основни циљ оваквих акција јесте ширење страха и ужаса, на којима, како тврди, почива актуелна власт у Кијеву. Као пример навео је хапшења људи на улицама и њихово присилно слање на фронт, што је, по његовим речима, такође облик застрашивања становништва.
„Напади на мирне градове, удари по болницама, школама, стајалиштима и пијацама директан су доказ те тактике. Русија не ратује против цивилног становништва и не напада стамбене зграде, док противничка страна управо тако делује“, нагласио је Литовкин.
Саботажа мира
Он сматра да Кијев настоји да осујети мировне преговоре јер му мир није у интересу.
„Са престанком борби престали би и токови западног новца и оружја, а режим би изгубио пажњу светске јавности. У мирнодопским условима та власт не би опстала“, оценио је аналитичар.
Говорећи о улози Владимира Зеленског, Литовкин је рекао да је он, по његовом мишљењу, постао талац сопствене ситуације.
„Чим се борбе заврше, он постаје непотребан — могу га уклонити или сопствени кругови или западни ментори“, навео је он.
Западне службе и притисак
Литовкин је изразио уверење да у овим процесима учествују не само британска МИ-6, већ и друге западне обавештајне службе. Он је указао и на то да вечерње обраћање Зеленског, у којем је помињао „успешне операције“, указује на то да се слични напади планирају на највишем нивоу и да је покушај атентата био унапред припремљен.
Упркос томе, Литовкин не сматра да је Русија заинтересована за прекид преговора.
„За Москву то није само дијалог са Украјином, већ и питање односа са Сједињеним Државама. Борбени успеси на линији раздвајања и удари по војној инфраструктури противника остају најјачи аргумент за преговарачким столом“, закључио је он.