„Бесмртне лудости госпође Кубат“ наслов је романа Милана Трипковића, који се нашао у најужем избору за овогодишњу НИН-ову награду. Овај сатирични трилер, који се може описати и као својеврсна хроника савременог друштва и свих његових болних тачака, прати судбину Марије Кубат, средовечне жене, мајке одраслог сина, која у периоду личне кризе, губитка посла и развода, решава да помогне себи окренувши се књигама самопомоћи.
Њена заокупљеност позитивном психологијом помаже јој да превазиђе сопствене проблеме, али је временом подстакне да покуша да помогне и људима око себе. У том смислу она јесте реинкарнација „најславнијег витеза у историји књижевности“ Дон Кихота, како сугерише писац романа.
Уместо витешких романа Ваша јунакиња чита књиге позитивне психологије. Да ли сте тим избором желели да пародирате савремену индустрију самопомоћи, да покажете њену опасну заводљивост, или можда и да нам скренете пажњу на то да, суочени с изазовима савременог света, можемо да пронађемо доброту у себи?
- Да, постоји тај дуализам. Нема једноставног решења за животне проблеме, као што Марија Кубат верује. Њена прича у основи јесте пародија, али није само то. У недостатку времена, живаца и укупног менталног капацитета, доста нас посеже за лаким решењима. То не морају бити нужно решења која нам нуде инстант психолози, али широм света постоје идеолози разних врста који су способни да заведу масе. Живимо у времену популизма, друштвених мрежа, које су преплављене постовима с разноразним „мудрим“ саветима за срећу.
Навели сте да Вас је лик Марије Кубат, односно тема којом се у роману бавите, пратила више од десет година. Да ли су Вас на размишљања о замкама инстант психологије подстакли људи из Вашег окружења, њихов начин гледања на свет? Да ли је то била потреба да кроз писану реч промените нешто око себе?
- Била би превелика илуизија да ја, односно књижевност генерално, па чак и она врхунска, може нешто да промени. Кренуло је безазлено. Дон Кихот је књижевни јунак који је недвосмислено највише утицао на мене. Често се враћам тој књизи и онда сам због тога просто размишљао шта би Дон Кихот, да живи данас међу нама, волео да чита, којом би се литературом залуђивао. Пошто дуги низ година радим у књижарству, на основу честих разговора и размена идеја са читаоцима, закључио сам да би то највероватније била популарна психологија. Пало ми је на памет да би због самог заплета можда било боље да је Марија Кубат, рецимо, зависник од детективских романа, али ми се учинило да то не би било довољно уверљиво. Жанровска литература не би могла дубински да промени моју јунакињу. И сигуран сам да би Дон Кихот био жена, јер су жене далеко преданији читаоци од мушке популације. А у нашем добу оне имају и капацитет да носе на својим плећима спас савременог човека.
У роману наводите и литературу коју Марија Кубат чита, од „Пута којим се ређе иде“ и „Моћи подсвести“, преко „Калуђера који је продао свој ферари“, све до књига Ронде Бирн и Лујзе Хеј. Да ли сте морали да читате неке од тих књига како бисте своју јунакињу учинили аутентичном и повезали се с њеним погледима на свет?
- Послужио сам се лакшим методама, пре свега интернетом. Ипак, неке од тих књига сам покушао да читам и схватио да немам тај капацитет. Неке књиге сам читао на прескок, попут „Тајне“ Ронде Бирн. Листао сам и неке књиге Лујзе Хеј. Те афирмације које користим у роману су ипак прерађене кроз речи моје јунакиње. То су све готова решења која је она прочитала код већ афирмисаних позитивних психолога. А интернет је преплављен афирмацијама и разним инстант саветима, тако да није било потребно да пажљиво проучавам литературу коју наводим.
Марија Кубат, као прототип обичног човека, „јунака нашег доба“, на идеју о промивисању позитивне психологије долази да би преживела, односно да би зарадила новац. Много је слојева у овом роману кроз које се чита не само критика нашег друштва, него и глобалних вредности, а један од њих тиче се управо система у којем појединац, уколико није повезан са структурама моћи, тешко живи. Да ли је морал данас нужно у сукобу с тржиштем? Какви смо у поређењу с људима из времена када је Сервантес писао свој роман?
- Да, о томе сам доста размишљао. Дон Кихот свакако данас не би могао да делује искључиво из потребе за добротом. Сервантесов јунак је то радио не штедећи ни време, ни вољу, ни новац. Савремени Дон Кихот нужно мора да размишља о својој егзистенцији. Марија је неко ко је у све то ушао из залуђености, врло често је била у ситуацији да запоставља и себе, и сина. Ипак, у основи свега јесте потреба да се од нечега живи, да се заради новац. Пошто је добила отказ у банци, покушала је да од свог „хобија“ покрене нови посао. А то није редак случај. Доста људи, нарочито када се ослањају на поруке разних лајфкоучова, помисли: Ово је лако, то могу и ја! Гледао сам разне снимке на Јутјубу, а има их доста, на којима савремени гуруи нуде своје мисли. Мене то не ради, али ме неки мој унутрашњи механизам често води у сулуди оптимизам. У том смислу јесам сличан својој јунакињи.
Марија Кубат је жртва система у којем су друштвене вредности потпуно изокренуте. И сами смо сведоци тога да многи људи у нашем окружењу годинама и деценијама покушавају томе да се одупру окретањем себи и грађењу својих малих, изолованих светова. Буђење главне јунакиње истовремено и охрабрује, и обесхрабрује – она у једном тренутку има моћ да покрене масу, али у следећем посустаје под притиском мрачних сила. Постоји ли у стварности начин да појединац постане јак и моћан у борби против друштвене неправде?
- Мислим да је то, пре свега, заједништво. Ми смо сви заробљени у „баблове“ које смо сами направили. Књижара у којој ја радим, на пример, јесте својеврстан „бабл“, склониште од непријатности које стварност и околина нуде. Ми смо свесни да смо у „баблу“, али не излазимо из њега док га нешто споља не пробуши – као мехур од сапунице. Излаз дефинитивно јесте у заједништву, али не оном које се остварује преко екрана, преко друштвених мрежа, него у реалном животу, у трагању за људима који мисле, верују, воле. То стоји насупрот свакодневици која је често непријатна и туробна. Колико год се чини да се људи ослобађају, да верују у неке заједничке идеје, да се повезују, то је много дужи процес него што бисмо волели. И мени је жао што многи на том путу ка заједништву одустану, некако су нестрпљиви. И то је поново прича о лаким решењима, насупрот томе да је промена често дуготрајан, напоран процес који води до сазревања.
Лик Марије Кубат је и снажан и нежан, и смешан и достојанствен. Она у покушају да помогне себи на крају долази до питања од када смо постали људи којима нису важни ни љубав, ни слобода, ни истина и који су почели да се мире с неправдом. Какав је Ваш лични однос према главној јунакињи? Да ли сте прво били иронични према њој, па је током писања заволели?
- Да, управо тако. У процесу књижевног стварања неминовно долази до зближавања писца с јунаком. Марија је за мене од некога коме би се требало подсмевати без задршке дошла до некога ко може да понесе терет великих ствари, великих догађаја, промене којој се надамо. Већи део књиге је настао у новембру 2024. године, када сам добио стипендију. Отишао сам на месец дана изван земље да радим, односно да пишем. Када сам прешао границу, био је 1. новембар 2024. године. И могуће је да је то причу одвукло на одређену страну. Када сам замислио роман, постојале су неке основне црте, Марија као лик, али се у међувремену на то свашта налепило.
Нови Сад је врло прецизно мапиран кроз топониме и догађаје у роману. Колико Вам је било важно да град постане активни лик романа, а не само сценографија?
- Неки су ме назвали хроничарем савременог Новог Сада. Морам да признам да сам неке раније приче покушавао да изместим из Новог Сада, у неке друге просторе, али сам схватио да ми то једноставно није уверљиво. Морамо осетити простор о којем пишемо, исто као и време. А оно што најбоље умем јесте да из простора у којем живим извучем све што знам. Нови сад је постао нарочито значајно место, по свему што се у њему догађало у последње време. Он се савршено уклопио у цео роман и његову причу, увезао се органски са свим оним што се у роману догађа.