Дан кад се освојила слобода! Србија слави два важна догађаја која су јој променила историју

Према Ковићевим речима, оно што се догодило 1804. и 1835. има дубоке корене – жеља за националним ослобођењем и уједињењем српског народа своје корене има у средњем веку. И Карађорђе, као вођа устанка, као и творци Сретењског устава били су вођени идејом српске државности, односно оним што су радили Стефан Немања, свети Сава и Стефан Првовенчани.

„То не значи да се значај Карађорђа и значај уставне историје српског народа може оспорити. Поготово је ту важна личност Карађорђа која је, иако није светитељска, у неком контексту српске историје равна Стефану Немањи или Стефану Првовенчаном. И није случајно што је управо Карађорђе у време Кочине крајине, кад су Срби бежали и спасавали мошти својих светитеља, био један од оних који су на раменима носили мошти Стефана Првовенчаног“, наглашава Ковић.

А када, након првих устаничких успеха, Карађорђе са протом Матијом Ненадовићем разговара о томе које би законе требало увести у Србију, прота му доноси Законоправило Светог Саве – законодавни споменик који је од 13. века био темељ духовног, па и политичког живота српског народа током више векова, укључујући и оне проведене у турском ропству, додаје он.

Претварање раје у слободне људе

Оно што је најважније је да је Први српски устанак Србе из раје претворио у слободне људе – Карађорђе их је научио како да се не плаше – тог 15. јануара 1804. Срби су у своје руке узели одбрану својих породица, части, имовине, слободе и живота. А када почне уставна историја Србије, ти слободни људи претвориће се у грађане, објашњава Ковић.

Идеологија устаника заснивала се на предању о средњевековној српској држави и освети Косова. Те идеје преношене су у црквама и путем гусала – тако је српска државотворна идеја одржавана и тињала је кроз све векове турске окупације.

„Гуслар је, вероватно, у црквеној порти, у манастирима, слушао оно што се стално понављало, а то су свети Симеон, Свети Сава, свети краљ Стефан Првовенчани, свети краљ Стефан Дечански, па све тако до Лазара и после Лазара. Зашто вам се то прича? То су сликовити детаљи које вам говоре да су они у својим главама већ имали јасну причу. Они су се дигли да би се одбранили и слали су султану поруке да су лојални, да само желе да врате султанову власт и легалан поредак. А када су видели да могу да бију Турке, када је султан послао своје трупе и када су их они сачекали на Иванковцу 1805. и када су видели да су потукли регуларне трупе, они су схватили да могу да иду на стварање државе. То је, вероватно, од самог почетка била њихова идеја, али је нису откривали“, истиче Ковић.

Општа идеја – ујединити српство

Устаничка жеља за стварањем државе подржана је од Русије, а када устаници прелазе Дрину и успостављају везу са митрополитом Петром Првим у Црној Гори, свима, па и европским великим силама постаје јасно да се ради о намери да се у једну државу уједини целокупан српски национални корпус. У устаничкој преписци помињу се и Србија, и Црна Гора, Босна, Херцеговина, па и Далмација, чији идентитет у том тренутку још увек није решен.

Све што је Карађорђе радио било је утемељено у прошлости – намере за државом у којој ће бити уједињени сви Срби досежу до раног средњег века, наводи Ковић, а у 19. веку уједињење је једна од две чаробне речи. Друга је ослобођење и оне су исписане на барјацима свих европских националних покрета тога времена, од Норвешке до Јерменије: ослобођење од унутрашње тираније и страног окупатора и уједињење народа који има право на самоопредељење.

Оно што је најважније, ни једна страна држава није донела слободу Србији; руска помоћ устаницима била је круцијална и драгоцена, али слободу је изборио српски народ сам.

„Сам Србин, сам српски сељак, зграбио је слободу обема рукама, добио од Карађорђа земљу која до тада није била његова, била је беговска, а он је веровао да је некада пре доласка Турака била његова. И јесте то била. Ту земљу је Карађорђе поделио, Милош је ту поделу земље правно кодификовао. Србија је постала земља слободног сеоског поседа на којој сваки Србин ту слободу коју је освојио својим рукама материјализује на том парченцету земље“, каже Ковић.

Све то водило је до Сретењског устава и до даљег развоја слобода тако да 1869. Србија постаје земља са готово општим правом гласа, што многе европске земље тога доба нису имале.