Српски иконописац „ћути“ за Спутњик: Ове тајне је научио од Руса, сељака и - деце

Ово нам каже иконописац и сликар Вук Вуковић, аутор чије иконе они који не знају у коју ликовну школу да их сврстају, називају дечјим. Наш први саговорник који је изразио жељу, не да говори, већ да ћути за Спутњик:

Последњу изложбу, групну, имао је недавно, у Кући краља Петра, били су то међународни „Ликовни сусрети“. Самостално не излаже често, његови су му учитељи објаснили да је сасвим довољно једно самостално излагање у четири године. Све више је гордост и наметљивост.

А учио је од најбољих. За првог учитеља Драгана Лубарду, професора на Ликовној академији, каже да је неправедно запостављени мајстор сликања, чаробњак са оловком. Помало ексцентричан, позитивно, јако интуитиван.

„Једном ми је на предавању пришао и рекао, ви сте пре два дана читали Достојевског. Био сам запрепашћен. Чак је знао и наслов. Занемео сам. Други мој велики учитељ је ђакон Срђан Радојковић, изузетан теолог који је имао свој правац у иконопису. Завршио је и Академију и права. Имао је изузетну дубину и ширину, није био искључиво догмата, био је изузетан ликовни педагог. Био је и помало јуродив. Увек је говорио истину, тражио да освојимо себе, да пијемо са извора, једног огромног извора“.

Сви Вуковићеви узори највише су се ослањали на византијски израз у иконографији. На њега су трагове оставиле иконе руских и украјинских аутора, затим грчких и македонских, али и бугарских сељака:

„То су иконе које су рађене из срца, из неке простодушности и добродушности, које немају строге форме, где се не води много рачуна о композицији. Искључиво је дечија композиција, али имају велику снагу, велику дубину и велику симболику. То су моји узори. Обичне, једноставне иконе, које не захтевају много форми и прецизност и у цртежу, већ теже ка некој дубини и карактеру, који је са оне стране границе“.

Његове иконе издвајају се из истог разлога, плене једноставношћу и наивношћу карактера, колоритом који привлачи и лечи, а највише привлачи светлост. Његова светлост као да увек долази од сунца. Упитан одакле долази то светло, овај уметник каже:

„Тешко је рећи. Не волим да изгледам као неко ко проповеда универзалне истине. Велики део те светлости долази и из људи које срећем, из тишине, из неке необјашњиве тишине, можда и од звезда, од месечине. Све је то испреплетено, долази из неке велике дубине, она је просто ту присутна, креће се. Мислим да она не може да се види ако човек у свом животу и животу заједнице у који се налази, не прође кроз огромну, застрашујућу таму. Она се налази у свима нама, а то светло може да види и цело друштво, само повремено“.

Своје прве иконе осликавао је на дрвећу, почео је на Змињем језеру, ту је оставио лик Пресвете Богородице на столетном деблу бора. Имао је потребу јер се тражио, каже, разговарао са анђелима, али и са демонским силама.

Анђели су још ту, посебно у дивљој, неистраженој природи у коју често одлази са породицом, поред супруге, лепоту дели са две ћерке и два сина. Са синовима дели још једну велику инспирацију, велику истину, тишину Свете Горе.

За очекивати је да бораве у нашој Царској лаври, Хиландару, али Вуковићима је домаћин руски Пантелејмон:

„Слушамо појање руских монаха, разговор са Богом у четири ујутро, а истовремено слушамо и осетимо море, осетимо и мирис тамњана. Слушати те необичне звукове природе, понекад и завијање шакала, то не може речима да се опише. А то светло и та лепота, то је нешто што је недокучиво. Не постоје речи, ни у прози, ни у поезији, које могу да опишу лепоту те светлости. И зато мислим да је најлепше и најузвишеније ћутати. Посебно пред том силом. То је нека велика, вечна, бесконачна сила“.

Део те светлости Атоса сија и из његових дела. Свакодневно ради, као сваки уметник модерног доба тај рад представља на друштвеним мрежама. То је сасвим довољна, непрестана самостална изложба, ако је неко пожели, ту је, са оне стране границе.

Његове иконе путују. Светлост сада живи у нечијем дому у Русији, Украјини, Америци, Канади. Красе и излог једне продавнице у центру Београда. Пролазници, привучени светлошћу, бојом и дечијом безазленошћу, пред њима се моле, на улици. Не маре, само затворе очи и чују тишину. И нико их не види. Као децу.