Велика мисија на Далеком истоку: Јапанка Анастасија шири српску тајну, а овде је донела - златну нит

Ово за Спутњик каже Саћи Шимада, историчарка уметности из Јапана коју за Србију не везује само уметност, већ и православна вера:

Наша саговорница заслужна је за оживљавање фресака у манастиру Ђурђеви Ступови, у капели краља Драгутина, светској културној баштини под заштитом Унеска.

Уз њену и помоћ њеног професора и ментора Мичитака Сава Сузукија, обновљена је и црква Вазнесења Господњег у Великом Крчимиру, захваљујући донацијама из Јапана.

Шимада је кустос музеја у Јокохами и предавач на универзитету, а најважнији сегмент њеног рада је упознавање далеког истока са српском средњевековном уметношћу.

„Доприносим есејима о Србији у новинама, часописима и веб магазинима у Јапану, држим предавања. Када сам позвана из Западнојапанске епархије Јапанске православне цркве, они су ми предложили да саставим књижицу са белешкама са предавања. Одлучила сам да је објавим. Водич на 40 страна “Шта нам говоре фреске средњовековних српских цркава: Иконографија, програм и обнова” је објављен у јануару“.

Водич на јапанском језику је богато опремљен фотографијама које су направили Шимада и њени пријатељи у Србији. Имали су на располагању и дрон, па су српске цркве и манастири снимљени из свих углова.

„Фотографисала сам и фреске, наравно, уз благослов и дозволу епископа. Сарадњa је дивна. Често се дописујем имејлом са секретаром епархије рашко-призренске, тако да смо постали пријатељи, иако се никада нисмо лично упознали“.

Саћи Шимада у Србији има много пријатеља, прве је стекла током студија, три године је живела у Београду са стипендијом коју је добила од наше државе. Велике пријатеље упознала је истражујући и живећи у српским манастирима, по њиховим типицима. Воли да каже да је живела као монахиња, а то је, уз упознавање Свете Литургије довело и до њеног крштења у православној цркви. Име јој је Анастасија.

„У Јокохами постоји православна црква, па присуствујем литургији и певам. Једном месечно сви заједно правимо просфоре, па учествујем када ми време дозволи“.

Њен важан водич су благословили протојереји Западнојапанске епархије, Павеле Оикава у Кјоту и Георгије Мацушима у Осаки, епархија трентуно нема епископа.

„Уредница је попадија Марија Мацушима. У Јапану жене свештеника много раде за цркву. Издавач је у Осаки, а штампано је 400 примерака. За сада је у продаји у црквама у Кјоту и Осаки. Јокохамска црква, којој припадам, такође ће га продавати. Тренутно преговарамо о продаји путем интернета, што је много важно, водич треба да буде доступан свима“, истиче Шимада.

И прошлог лета била је у Србији, први пут се обратила нишкој епархији, за благослов, да их обиђе. Чим је стигла, свештеници су је одвезли до неколико цркава. Радује се и што је упознала митрополита Арсенија.

За Шимаду боравак у Србији је долазак другој кући када посети епархију рашко-призренску. До сада је обишла већину светиња на Косову и Метохији, а овога пута поново је боравила у, својим, Ђурђевим Ступовима. Посетила и околне цркве и манастире.

„И митрополит немачки Григорије је тамо боравио, па сам га упознала, а следећег дана смо сви отишли у манастир Бањска на славу. Била сам узбуђена, јер сам била тамо први пут. Бањска је сада у рушевинама, осим цркве и конака, али могу да замислим да је некада био Лавра са много монаха. Дан касније сам посетила Црну Реку са другарицом. Митрополит и свештеник су дошли касније. Машући из аута, „Хај, Анастасија!“. Била сам изненађена колико је био пријатељски настројен и љубазан, то никада не бих очекивала од епископа“.

Анастасија нам се похвалила да је из Србије у Јапан однела једну драгоценост:

„То је прелеп извезани надбедреник из манастира Кончул, који је мој јапански пријатељ наручио преко мене за његовог оца, свештеника. Пажљиво сам га спаковала и донела у Јапан. Узгред, на захтев манастира сам донела и 30 нити јапанског златног конца. Имала сам искуство које ми се чинило као да сам у Средњем веку. Дивно!“

Наша саговорница вредно ради како би Србију и њене драгоцености приближила Јапану, држи предавања, у амбасади Републике Србије, Јапанско-српском друштву, универзитетима. О Србији и њеној уметности говорила је и у Токијском културном институту и другим културним центрима, црквама у Токију, Кјотоу и Јокохами.

„Више од 70 људи је присуствовало сваком од предавања у Токију и Кјоту, од којих је 20 било православаца, а 50 неправославних. То значи да у Јапану постоји поприличан број људи који су заинтересовани за Србију и православно хришћанство. Рекли су да би желели да посете Србију и манастире. Предавање у Јокохами је било намењено верницима, па је више деловало као предавање да се боље упозна Саћи Шимада. Јер су они моја породица“.

Анастасија пише и за онлајн магазин „My Serbia“ који су основали њени пријатељи, Тијана Нагато, Акико Кога и Ћихаја Ојаизу. Објављује есеје о српском начину живота, спајајући уметност, храну и живот.

„Ја водим фељтон под називом „Посета српским манастирима“. Пишем есеје о својим утисцима о манастирима неколико пута годишње. До сада сам писала о Студеници, Ђурђевим Ступовима, Сопоћанима, Градцу, Милешеви, Ариљу и Дечанима. Тренутно пишем о Црној Реци, а следећа је Бањска“.

Да постоји још неки начин да народу Јапан приближи своју вољену Србију и православну веру, Саћи Шимада сигурно би га пронашла. Има и предлог који сматра изузетно важним:

„Било би сјајно када би српски свештеници дошли у Јапан, баш као што је Николај Касаткин, Свети Николај Јапански, дошао из Русије. Свештеници из Румуније, Украјине и Коптске православне цркве, већ су у Јапану и служе сваке недеље. Тренутно овде има само 200 Срба, али ће тај број сигурно расти. И ја бих волела да на литургији и у Јапану певам на српском“.