Кристијан Шмит, човек који се лажно представља као високи представник међународне заједнице у БиХ, донео је одлуку којом налаже да се 112,5 милиона конвертибилних марака пребаци са рачуна Централне банке на рачун Централне изборне комисије Босне и Херцеговине ради набавке нових технологија за изборе.
Та одлука долази без политичког договора унутар Босне и Херцеговине и без проласка кроз законодавне процедуре које су предвиђене уставним оквиром земље. Управо то је, према оценама из Републике Српске, суштина проблема – не сама технологија, већ начин на који се она уводи.
Из Републике Српске поручују да је реч о неприхватљивој, незаконитој и неуставној интервенцији. Заменик председавајућег Савета министара БиХ Сташа Кошарац истиче да нико није против транспарентног изборног процеса, али да постоји озбиљна сумња у мотиве.
Порука је јасна – иза техничке модернизације, према ставу Бањалуке, крије се политичка намера.
Након притисака – технологија?
Председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић оцењује да се ради о наставку притисака другим средствима.
Према његовој оцени, када судски прогон, застрашивање, блокада финансијског система, превремени и поновљени избори нису дали резултат, сада се покушава преко „нове изборне технологије“ утицати на промену власти у Републици Српској.
Такве тврдње додатно заоштравају политичку атмосферу и претварају питање изборне опреме у питање политичког суверенитета.
„Без икаквог упоришта у процедурама“
Политиколог Бојан Шолаја сматра да је читав процес резултат личних интервенција Шмита.
„Ово је буквално резултат његових интервенција које су у складу и са свим осталим што је радио, без икаквог упоришта у ономе што се зову демократске политичке процедуре, тј. заобиђено је законодавство БиХ у том смислу. Напросто, својим интервенцијама покушава да наметне изборне технологије“, наводи Шолаја.
Он указује да у Босни и Херцеговини постоје јасно дефинисане процедуре како се доносе одлуке и како се уређују системска питања, укључујући изборни процес.
„Ми живимо у држави у којој, ако политички лидери одлуче да се у неком тренутку око нечега не договоре, јер то није прошло све институционалне кораке које треба да прође, имате ситуацију да се онда неко, тј. једна од заинтересованих страна, обрати некоме који се сад представља као високи представник и да он онда решава та питања.“, истиче Шолаја.
Према његовим речима, то постаје образац – када нема сагласности, решење се тражи изван домаћих институција.
Улога ЦИК-а и питање надлежности
Шолаја додатно проблематизује улогу Централне изборне комисије, за коју тврди да функционише као да остатак система не постоји.
„Ми имамо Централну изборну комисију која самостално функционише као да остатак државе не постоји, па ради неке ствари. Оно што није у складу са законом је то што је наметнуто, а сад се инсистира да се спроведе“, наглашава он.
Подсећа и да су надлежности ентитетских изборних комисија, кроз праксу, преузете од стране ЦИК-а, иако су, према његовом тумачењу, избори на територији Републике Српске раније били у надлежности ентитетских комисија. Такав развој, сматра он, ствара додатни институционални дисбаланс.
Технологије које су други одбацили?
Посебно осетљиво питање јесте употреба нових изборних технологија. Шолаја указује на међународна искуства:
„Можемо сад гледати широм света од земаља ЕУ до САД, шта се дешавало са употребом тих технологија, и чињеницу да су их избацили из употребе. На крају крајева, имамо исту ситуацију у Немачкој, одакле долази и Кристијан Шмит. Значи што у Немачкој то нема?“
Ова примедба отвара шире питање – зашто се модел који није општеприхваћен у неким развијеним демократијама намеће у политички комплексном систему какав је БиХ?
Питање интереса
Шолаја поставља и питање интереса који стоји иза читавог процеса:
„Напросто, постављате једно питање, шта је интерес иза свега овога? Да ли изборна манипулација, да ли финансијски интерес, али оно што је чињеница је да се не ради интересу грађана у БиХ“.
Према његовој оцени, позадина је политичка.
„Моја претпоставка је да неко жели да има механизам контроле над изборним процесом, а да то није кроз институције у БиХ, него да напросто неко са стране врши утицај на изборни процес“, каже Шолаја.
Таква оцена додатно продубљује јаз између Републике Српске и међународног фактора у БиХ.
Транспарентност или контрола?
Заговорници увођења нових технологија тврде да је циљ унапређење транспарентности и поверења у изборни процес. Међутим, из Републике Српске одговарају да би се о томе могло разговарати искључиво кроз домаћи политички договор.
„Онај ко каже да се ту ради о демократским процедурама, о транспарентности, требало је да пусти да се постигне договор унутар Босне и Херцеговине“, закључује Шолаја.
Према том ставу, проблем није у модернизацији као таквој, већ у чињеници да се она намеће без сагласности и мимо законских процедура.
Шира политичка последица
Одлука о пребацивању 112,5 милиона КМ тако постаје више од техничког питања набавке опреме. Она се претвара у симбол сукоба око надлежности, суверенитета и граница интервенционизма у БиХ.
У земљи у којој су политички односи и иначе крхки, свака одлука донета без опште сагласности додатно подиже тензије. Уместо јачања поверења у изборни процес, овакав потез, према оцени саговорника из Републике Српске, може произвести супротан ефекат.
У коначници, питање које остаје отворено није само да ли су нове технологије потребне, већ ко има право да одлучује о њиховом увођењу и под којим условима. Док се тај одговор не добије кроз институционални дијалог, свака наметнута одлука биће доживљена као политичка интервенција, а не као реформски корак.
Погледајте и: