Први корак ка српској нуклеарки – од старог страха за безбедност, до услова енергетске безбедности

На то у емисији Енергија Спутњика указује помоћник директора за технолошки развој у Институту за нуклеарна истраживања „Винча“, Предраг Шкобаљ.

Нешто више од годину дана пошто је укинут мораторијум на градњу нуклераних електрана у Србији, који је трајао 35 година, прву седницу одржала је новоформирана експертска Радна група за развој нуклеарне енергије и већ одредила и орочила задатке.

До половине наредне године требало би да буде сачињена комплетна анализа, првенствено шта је све неопходно усвојити од законске регулативе да би могло да се крене у изградњу нуклеарне електране. Треба утврдити које су то неопходне техничке, безбедносне, кадровске и тржишне потребе. Тај свеобухватни извештај садржаће и предлог националног става о примени нуклеарне енергије у нашој земљи, прецизирала је министарка рударства и енергетике Србије, Дубравка Ђедовић Хандановић.

Након тога требало би да почиње друга фаза која ће укључивати и припрему градње нуклеарне електране, што би трајало до 2032. године. Онда бисмо могли да се надамо да ћемо, у најбољем случају, ако све буде ишло по плану, нуклеарка била на мрежи, односно производила струју, најраније 2040. године.

Мада се у изградњу нуклеарке неће моћи без позитивне одлуке Међународне агенције за атомску енергију, која ће на основу свега предузетог оценити да ли смо као земља способни за тај подухват, Шкобаљ се нада да ово јесте први корак ка првој српској нуклеарки.

Осталих око 30 одсто електричне енергије које добијамо из обновљивих извора, највећим делом из хидроенергије и малим из енергије сунца и ветра, који зависе од временских услова. Колико год да их унапређујемо, они не могу да буду база наше енергетске сигурности, истиче саговорник Спутњика. Нарочито у условима све веће потрошње, поготово услед начина на који се развијају привреда и друштво, коришћења дата центара, вештачке интелигенције, који изуискују све већу количину енергије.

Шкобаљ зато и истиче да је нуклеарка наша насушна потреба.

„То је један дуг пут иза кога морамо сви да станемо, целокупна научна, стручна јавност и држава и да кренемо тим путем озбиљно јер то је процес који траје. Значи за једну нуклеарну електрану да би је изградили ако почнемо овог тренутка и будемо имали среће у свим геополитичким околностима да све буде у реду, не можемо то урадити испод 15 година. То је стратешки пројекат који покриће ову земљу“, истиче наш саговорник.

Он подсећа да је дуго трајање мораторијума оставило последице, да смо прекинули са школовањем људи за ту област, да крећемо са ледине и да се не може вратити време када су Кинези, који увелико праве нуклеарке за своје потребе, шездесетих година прошлог века долазили да уче од нашег института „Винча“.

Зато уз стварање законодавног оквира и услова за нуклеарку морамо да стварамо стучњаке.

„Морамо да учимо, да шаљемо своје људе, младе кадрове, како студенте, тако већ свршене инжењере, стручњаке, да се школују свуда по свету, да уче од свих и онда након тога, кад се определимо чија ће то бити технологија, ко ће градити нуклеарну електрану, од тих добијемо смернице како и шта даље. То је просто тако, али пре тога морамо да освојимо знања да на своје факултете вратимо мастер и докторске студије које су везане за нуклеарно инжењерство“, каже Шкобаљ.

Он напомиње да то мора бити државни пројекат, али и истиче да је Институт „Винча“, током прошле године за троје студента успео да обезбеди стипендију и послао их на усавршавање, једног у Словенију, двоје у Русију.

Подсећајући да је у Мађарској почела изградња нуклеарне електране ПАКШ 2, помоћник директора за технолошки развој у Институту „Винча“, каже да је најбоље учити од комшија који су прошли све те фазе које нас чекају и сад су са Росатомом кренули у изградњу.

Генерални директом руске компаније Росатом, Алексеј Лихачов, који је ових дана у Београду разговарао са министарком енергетике и председником Србије Александром Вучићем, такође је указао на то, јер се тако припремамо за тренутак када дође и до изградње нуклеарке у нашој земљи. Он је напоменуо да је пре неколико месеци наше руководство замолило да размотре могућност учешћа српских компанија у том мађарском пројекту и да су представници наших шест компанија већ били у Мађарској.

Лихачов је указао на спремност Росатома, који тренутно ради 30 реактора у нуклеаркама у девет земаља, да сарађује са Србијом.

„Ја мислим да сарадња са Росатомом не треба да се доводи у питање зато што је Росатом једна од највећих ако не и највећа светска компанија у области нуклеарне енергије. Значи, то је компанија која има 55 одсто инвестиција у свету у нуклеарну енергију, у нуклеарне електране. Они заиста имају феноменалну технологију“, каже Шкобаљ.

Додаје, такође, да нуклеарка није само питање реактора. У случају Росатома они имају своју сировину, рециклирају отпадни материјал и поново га користе, што нико други не може, кредитирају изградњу, имају потпуно заокружен циклус, што је, како сматра, јако важна ствар.

Он, међутим, напомиње да Србија мора да учи од свих. И од француског ЕДФ-а, који је на основу споразум Србије и Француске о сарадњи у тој области радио за нас припремну студију, такође и од америчког Ветсингхауса који је градио нуклеарку у Кршком, у некадашњој СФРЈ на граници Словеније и Хрватске, као и од јужнокорејске компаније КХНП која је Уједињеним Арапским Емиратима, за девет година изградила два блока.

Овај стручњак за енергетику истиче да су нам потребна два нуклеарна реактора укупне снаге између 2.000 и 2.500 мегавата, али и указује на то да наш термосектор чија је инсталисана снага 4.000 мегавата никако не бисмо смели да нагло гасимо, шта год од нас тражили. Он подсећа да смо у процесу придруживања ЕУ која инсистира на потпуној декарбонизацији енергетског сектора до 2050. године где се на термоелектране гледа као на јерес. Не спори да треба улагати и у обновљиве изворе, али сматра да нашу енергетску безбедност никако не бисмо смели да везујемо за њих.

Указује и на то да нуклеарна електрана константно даје електричну енергију, ради 365 дана у години 24 сата, с тим што има ремонте на 18 месеци где се затвара на 30 дана. Напомиње да, на пример, Мађарска има инсталисаних 7000 мегавати у солару али да је једна ствар колика је инсталисана снага, а друга колика је реална производња, која зависи од временских околности.

Постојећа нуклеарна електрана ПАКШ, удаљена 100 километара од Будимпеште, производи скоро половину електричне енергије Мађарске. Када буде завршен ПАКШ 2 очекује се да ће удео нуклеарне енергије у производњи струје бити удвостручен, што ће значити енергетску сигурност земље.

Шкобаљ истиче да се у кризним ситуацијама свака земља затвара у себе и тада се не поставља питање по колико високој цени би је продавао неко ко има вишкове електрине енергиије, него да ли би је уопште извозио.

О томе ко ће и где градити прву српску нуклеарку требало би да се одлучује тек за шест година, када буду завршене прве две фазе.

Први човек Росатома, Лихачов је ових дана Србији понудио сарадњу у развоју нуклеарне енергетике, од изградње електрана и обуке стручњака до укључивања домаћих фирми у велике међународне пројекте. По његовој оцени, у условима растуће потражње за електричном енергијом, Србија би тако могла да обезбеди дугорочну енергетску стабилност.

Шкобаљ каже да ће о томе ко би требало да је гради струка дати своје мишљење, али да је одлука на другима.

„То је по мени најмање техничко и стручно питање, то је највише политичко питање. Морамо да видимо све шта се дешава у свету, да струка да своје мишљење, а на крају доносиоци одлука су државни органи који одлучују којим путем ићи. Енергетика је једнако политика и то не можемо избећи“, истиче енергетски стручњак Института „Винча“.

Он, међутим, наглашава да морамо покушати да сачувамо своју енергетску независност колико је то могуће, тако што ћемо кренути путем изградње нуклеарне електране. Неко ће, каже, рећи да ту постајемо потпуно зависни јер ми немамо уранијум. Тачно немамо, али ускоро нећемо имати ни угаљ“, констатовао је Шкобаљ у емисији Енергија Спутњика.