То је све извесније после одлуке ЕУ да од краја 2027. елиминише руски гас са европског тржишта, а поготово после недавног Трансатланског самита о гасној безбедности одржаног у Вашингтону. Ту су се државе југоисточне и централне Европе, јединог региона у Европи који још прима руски гас, такорећи обавезале Американцима на куповину њиховог знатно скупљег течног природног гаса (ЛНГ).
Немачка индустрија која је последњих година била највећи инвеститор у Србији, али и премештала производњу у средњу и источну Европу, више неће моћи да рачуна на те уштеде, пишу тамошњи медији.
Истраживање агенције Стратеџи показало је да је радна снага у средњој и источној Европи скупља од очекивања, а квалитет инфраструктуре и ниво аутоматизације нижи него у Азији. Трошкови енергије су се, притом, утостручили. Раније анкете су показале да ће већина селити производњу у САД и највећим делом у Азију, махом у Кину.
Уколико Србија буде приморана да пређе на далеко скупљи амерички ЛНГ од руског гаса да ли то значи и крај додадашњег модела индустријске политике који је доприносио привредном расту. Какво преусмеравање нас чека, на чему ћемо заснивати даљи раст, имамо ли капацитета да развијамо секторе који су вишег технолошког нивоа и доносе вишу вредност? Где је будућност српске привреде, шта би то могли да нам предоче творци програма Србија 2030-2035. који би ускоро требало да буде представљен? О томе у емисији Енергија Спутњика новинарка Мира Канкараш Тркља разговара са економистом Бојаном Станићем, помоћником директора сектора за стратешке анализе у Привредној комори Србије.
О емисији „Енергија Спутњика“
„Енергија Спутњика“ је емисија портала и радија Спутњик коју води МирaКанкараш Тркљa.
Теме су махом везане за енергетику и економију, локалног и глобалног карактера, а гости су стручњаци у својим пољима. Емитује се сваког уторка у 21.00.