Ход на две ноге дуго се сматра кључном тачком у људској еволуцији и једном од наших најзначајнијих карактеристика. До сада су научници претпостављали да су први људи из Африке и да се тамо развио бипедализам пре отприлике 6 милиона година.
Међутим, стручњаци Националног природњачког музеја Бугарске, Аристотеловог универзитета у Солуну, Центра за људску еволуцију и палеоекологију Универзитета у Тибингену и Универзитета у Торонту верују да бутна кост са Балкана показује недвосмислене карактеристике ходања на две ноге и то људског претка који је живео пре више од 7 милиона година. Фосил, откривен на налазишту Азмака у Бугарској, описан је у студији у журналу Палаеодиверзити енд Палаеоенвиронментс.
Грекопитекус – најстарији представник људске лозе?
„Са старошћу од 7,2 милиона година, овај предак, којег сврставамо у род Граецопитхецус, могао би бити најстарији познати човек“, рекао је Дејвид Бегун, професор са Универзитета у Торонту, у саопштењу.
Први налаз једног примерка Грекопитекуса(Graecopithecus) - доња вилица - откривен је на налазишту у близини Атине. Истраживачки тим је још 2017. године испитао овај налаз и закључио да облик корена зуба указује на представника људске лозе. Ипак, бипедализам ове врсте није се могао утврдити само на основу доње вилице. Новооткривена бутна кост из Азмаке значајно мења стање података.
Ово је највероватније бутна кост женке која је била тешка око 24 килограма. Живела је крај реке у пределу саване, сличном оном у данашњој источној Африци.
„Низ спољашњих и унутрашњих морфолошких карактеристика, као што су продужени и усправно усмерени врат бутне кости, специфична места припоја глутеалних мишића или дебљина спољашњег слоја кости, показују сличности са двоножним фосилним прецима људи и самим људима“, рекао је професор Николај Спасов из Националног природњачког музеја Бугарске.
По томе се разликује од бутних костију афричких човеколиких мајмуна који живе на дрвећу.
„Ипак, Грекопитекус се још није кретао на исти начин као анатомски модерни људи“, додао је истраживач.
Бутна кост из Азмаке обједињује карактеристике афричких човеколиких мајмуна са онима код млађих двоножаца.
„Грекопитекус представља корак у људској еволуцији између наших предака који су живели на дрвећу и оних на тлу, као што је скоро 12 милиона година стар Данувиус гугенмоси из области Алгој, и млађих налаза из источне Африке. Он би се свакако могао назвати „кариком која недостаје“, рекао је Бегун.
Грекопитекус највероватније потиче од балканско-анадолских човеколиких мајмуна старих од 8 до 9 милиона година, као што су Оуранопитекус и Анадолувиус, који су се развили од предака из западне и средње Европе.
Климатски покретачи ширења
„Знамо да су климатске промене великих размера у источном Медитерану и западној Азији пре између 8 и 6 милиона година довеле до периодичног настајања пространих полупустиња и пустиња. Овај развој је покренуо неколико таласа ширења евроазијских сисара ка Африци и поставио темеље данашње фауне сисара афричких савана“, рекла је професорка Мадлен Беме из Центра за људску еволуцију и палеоекологију при Универзитету у Тибингену.
Аутори студије стога претпостављају да су се и човеколики мајмуни ширили ка југу.
Да ли су се преци шимпанзи, горила и људи одвојили још у Европи и да ли су ови таласи ширења чак били разлог за генетску изолацију њихових лоза, мораће да се разјасни будућим истраживање. Могуће је да се и Грекопитекус проширио са Балкана у Африку, где је пре шест милиона година дошло до појаве раних људских предака попут рода Орорин, а касније и Аустралопитекус афаренсис, чији је најпознатији представник налаз назван Луси.
Радови у Азмаки и на другим налазиштима на Балкану се настављају како би се пронашло још примерака Граецопитхецуса и сазнало више о екологији и еволуцији овог изненађујуће раног двоношца и могућих људских предака.
Погледајте и: