Социолог и новинар Слободан Рељић сматра да се перцепција Слободана Милошевића током протекле две деценије значајно променила и да ће се тај процес наставити како време буде пролазило и како се буде мењао глобални политички контекст.
Према његовим речима, Милошевић је током деведесетих година био посматран готово искључиво кроз призму сукоба са Западом и ратова који су пратили распад Југославије. Међутим, данас се та улога све чешће сагледава у ширем међународном оквиру.
„Милошевићева улога у међународним односима временом ће постајати све позитивнија“, верује Рељић.
У чему се променила перцепција Слободана Милошевића
Он објашњава да су се у међувремену промениле и међународне околности, па се све чешће повлаче паралеле између тадашњих догађаја и савремених геополитичких сукоба.
„Када данас говорите о Ирану или о другим државама које су под притиском Запада, врло често се прича враћа на бомбардовање Србије. То је постало референтна тачка за разумевање начина на који функционише међународна политика“, наводи Рељић.
Према његовом мишљењу, управо тај шири међународни контекст утиче на промену начина на који се посматра Милошевићева политика.
„У време када се то догађало, Југославија је била готово потпуно изолована. Данас имате много ширу слику и видите да се слични механизми политичког притиска користе и у другим деловима света“, истиче наш саговорник.
Он подсећа да је Милошевић деловао у условима снажног међународног притиска, санкција и политичке изолације. Управо због тога, сматра он, Милошевићева политика се данас све чешће тумачи као покушај очувања одређеног степена државне аутономије.
Милошевић је био човек који је долазио из државног система који је имао своју војску, полицију, институције, индустрију и у том смислу представљао је политичку структуру која је потицала из југословенског државног система. Рељић сматра да ће се са историјске дистанце све више расправљати управо о тој димензији Милошевићеве политике.
Ђинђићев политички заокрет
Када говори о Зорану Ђинђићу, Рељић сматра да је и његова политичка улога сложенија него што се данас често представља.
Он подсећа да је Ђинђић током деведесетих био један од главних представника политичке опције која је заговарала брзу интеграцију Србије у западне политичке и економске структуре.
„Ђинђић је припадао тој идеји да Србија треба што брже да уђе у западни систем“, каже Рељић.
Међутим, према његовим речима, долазак на власт донео је промену перспективе и управо тај увид у реалне односе моћи утицао је на одређене промене у Ђинђићевом политичком размишљању.
„Почео је да схвата да систем не може да функционише тако да је највећа срећа једне земље то што служи нечијем туђем интересу“, каже Рељић.
Према његовом мишљењу, Ђинђић је у последњем периоду живота почео да размишља о питању државног интереса Србије у много ширем контексту него раније.
„То је био тренутак када је почео да размишља о томе како да држава има сопствени интерес у том систему“, наводи Рељић.
У том смислу, сматра он, Ђинђић је почео да излази из оквира улоге која му је била намењена у процесу транзиције.
„Он је у једном тренутку почео да схвата да ствари не функционишу баш онако како су представљане у тој транзиционој причи“, каже Рељић.
Косово као државно питање
Једно од питања на коме се тај политички заокрет, према Рељићевим речима, могао јасно видети било је питање Косова.
Он истиче да је Ђинђић почео да разматра Косово као питање државног суверенитета, а не само као политички проблем који треба решити у оквиру међународних преговора. Према његовом мишљењу, Ђинђић је у том тренутку почео да разуме да питање Косова није само питање политичких реформи или међународних интеграција.
„То је државно питање, а када је нешто државно питање, онда оно подразумева и национални интерес“, објашњава Рељић.
Он сматра да је управо у том тренутку дошло до одређене промене у перцепцији Ђинђићеве политике и на Западу и да је од „предводника отпора“ постао „нови Милошевић“.
Две фигуре једног историјског времена
Према Рељићевом мишљењу, Милошевић и Ђинђић не могу да се посматрају као потпуно супротстављене историјске фигуре без разумевања ширег контекста у коме су деловали, јер не ради се о личним политикама, већ о историјским улогама – обојица су деловали у времену великих историјских ломова који су захватили читаву Европу.
Било је то историјско време великих промена и великих сукоба, а Милошевић и Ђинђић представљали су различите политичке одговоре на исти историјски тренутак.