Правник и картограф Душан Дачић говорио је управо о улози и геополитици симбола, Балкану и идентитетском наративу у медијима за време рата у Босни и Херцеговини. Он је своја врло темељна истраживања представио у оквиру Друге међународне медијске школе ,,Балкан и БРИКС+", организоване од стране ,,Рагузе", а његова прича о симболици привукла је значајну публику из неколико земаља света.
Симболика бројева
Симболи, како је објаснио Дачић, могу бити идентитетски и пропагандни, а њих може представљати читава палета различитих појмова - човек, грађевина, место, боја, животиња или број. Када је реч о рату у Босни, специфично о ,,опсади" Сарајева, ту су четири броја истакнута: број дана под опсадом, број испаљених граната на град, број убијених грађана и број убијене деце.
,,Ови бројеви постали су део идентитета града Сарајева и користе се ,,једногласно". Број убијене деце представили су као ,,1601" и њега ћете наћи у писању и извештајима Алџазире, ББЦ-а, ЦНН-а, Википедије... Он се налази у научним институтима, музејима, државним институцијама, налази се у изјавама званичника попут бивше градоначелнице Сарајева, премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија или новинара из БиХ", рекао је Дачић.
Друга међународна медијска школа ,,Балкан и БРИКС+
© Sputnik / Милица Тркља
У људској психологији је да кад год виде специфичан број који није заокругљен, природом ствари претпоставе да се ради о списку или прецизној листи са наведеним именима и презименима. Проблем код Сарајева, објашњава Дачић, лежи у томе што у овом случају такав списак не постоји.
,,Универзитет у Сарајеву је 2007. године навео 524 жртве, а ,,Босанска књига мртвих" мало више. На званичном споменику који су муслимани подигли такође је истакнуто 521 настрадалих. Тај споменик нису сигурно Срби градили. Дакле, према званичним муслиманксим подацима, у Сарајеву је током опсаде страдало између 521 и 542 деце. Поставља се питање зашто су медији једногласни у томе да се тај број приказује као три пута већи".
Прављење симбола
Симбол се не може направити од приближног броја, каже Дачић и истиче да је приликом коришћења вештачке интелигенције добијао занимљиве одговоре. Од четири АИ претраживача, три су дала одговор ,,1601", док је само један тачно одговорио - ,,Клауд".
,,Такође треба обратити пажњу на коришћену терминологију. Види се и чује тврдња да је у Сарајеву убијено 11541 ,,грађанин", док је моја процена да је тај број сачињен од 53 одсто војних жртава. То значи да је заправо било 9000 укупних жртава. Грађанин и цивил нису синоними, иако се то овде намерно имплицира", каже Дачић.
Ко је крив?
Одговор на питање ко је крив лежи за намерно извртање истине о броју жртава зависи од три фактора - ради ли се о простом случају истине или лажи; ради ли се о питању мотива за пласирање лажи; или се пак ради о фетишизацији бројева и идентитета?
,,Када бисте данас на улицама Сарајева упитали било кога о броју убијене деце за време опсаде, сви би вам у глас одговорили и рекли 1601 и ја заиста не верујем да они лажу. Ти људи једноставно располажу чињеницама које су им најлакше и најбрже доступне и које немају разлога да преиспитују".
Одговорност, каже Дачић, лежи у ономе који намерно ствара ратне симболе зарад својих циљева. Овај број постао је интегралан део сарајевског идентитета, а присутан је у свакодневном животу. Тај број, као и остали малопре поменути бројеви, привлаче ,,геноцид туризам" и није их паметно преиспитивати.
,,Ти бројеви су једноставно свуда, а преиспитати њих значи преиспитати саму муслиманску причу о рату у Босни и Херцеговини. Они опстају тридесет година и ваљало би да се запитамо ако толико људи истински и са дубоком емоцијом верује у њих, иако представљају очиту неистину, у шта све сами верујемо и шта нам се сервира као аксиом".
Менталитет вечите жртве
Негирање броја страдалих негира симболику страдања, а то даље негира читав колективни идентитет народа, нације, вере, државе и то може бити веома шкакљив терен, објашњава Дачић.
,,Један од аспеката читаве ове приче јесте такозвани ,,менталитет опсаде" који представља колективно стање мозга у којем људи верују да су стално под опсадом, у опасности и да их сви угрожавају. Овакво стање ума објашњава и политичку ситуацију у данашњој Босни и Херцеговини. Једна група осећа моралну супериорност коју хоће да материјализује, претвори у нешто опипљиво, што даље доводи до реалних проблема и политичке нестабилности. Овакво стање духа преноси се и на нове генерације, рођене и стасале после рата и оне ће се њиме подједнако руководити кроз будућност".
Управо је из овог разлога прича о формирању наратива, колективног, а личног мишљења и усвајања идентитета намерно или немаром створених кључна и данас, закључује Дачић.