У то је уверен економиста, др Божо Драшковић, универзитетски професор у пензији, који сматра да Предлог закона о трговинским праксама који је влада Србије већ упутила у скупштинску процедуру неће бити довољан да то обезбеди.
Не може само црна листа
Он не сумња да ће решења која су предложена поправити и уредити неке односе између произвођача, дистрибутера и трговаца, с амбицијом да неутралишу непоштену трговачку праксу која је угрожавала пословање поготово пољопривредних произвођача и малих добављача.
Предлог закона је, наиме, дефинисао такозвану црну листу апсолутно забрањених трговачких пракси. У то, између осталог, спада неплаћање робе преко 60 дана, а лако кварљиве преко 30 дана, једнострано мењање кључних уговорних одредби - цене, количине, рокова, квалитета. Недопустиво је да купац, однсно трговац уцењује, однсно од добављача тражи накнаду за проширење продајне мреже, да плати пропалу робу која се налазила код трговца у том тренутку, да плаћа трошкове рекламирања.
Сиву листу чини условно забрањена пракса уколико до ње дође услед оправданих околности које треба да доказује сам трговац.
Предлог закона је ушао у скупштинску процедуру само десетак дана по престанку важења Уредбе о ограничавању маржи која је у протеклих шест месеци, до 1. марта, држала цене око 20.000 основних животних намирница под контролом.
Где је конкуренција
Високе тровачке марже су ланцима обезбеђивале добру зараду, а на штети су уз добаљаче, којима је углавном остајао ситниш, наравно били крајњи потрошачи.
Драшковић је, међутим, скептичан да ће се и са овим законом, што се тиче крајњег ефекта нешто битно променити, јер како је и у самом образложењу закона наведено, он се односи само на актере који већ постоје у том ланцу, добаљаче и купце, односно произвођаче и трговце, што не омогућава конкуренцију.
„Према томе овде се ради о покушају државе да регулише прерасподелу профита унутар ова два актера, а да заправо није захватио трећег, конкуренцију у сектору трговине и није захватио последњег, а то су појединачни потрошачи, микроструктура која је јако бројна“, каже Драшковић.
Он истиче да велики добављачи, односно произвођачи и велики трговачки ланци дефинишу правила игре. И то прво према трећима, а то је према конкуренцији на сектору трговине, према малим трговинама и истовремено диктирају финалну цену коју ми као потрошачи када уђемо у продавницу платимо.
Основно, што би значило спречавање монопола је, објашњава он, да важе исти услови плаћања и за велике и мале и средње трговце, а не да мали морају одмах да плате робу и то најчешће чине по скупљој цени у односу на велике.
Забранити дискриминацију
У том случају мали је неконкурентан, јер не може да оствари маржу нити зараду како остварује велики трговачки ланац.
„То се циља и регулише једном једином ствари, а то је забраном дискриминације купаца према добављачима и произвођачима. Значи, не можеш било ког купца дискриминисати. Сваки купац, као и трговачки ланац, без обзира на своју величину, мора имати исту позицију према произвођачу, односно добављачу“,истиче овај економиста.
По његовом мишљењу, пажљиво треба истражити позицију малих и средњих трговачких радњи у Србији у последњих 20-30 година и доћи до закључка зашто су они пропадали.
„Они нису пропадали због своје неспремности да буду услужни, да организују добро производњу, него зато што су просто искључивани с тржишта. То овај закон не регулише и не траже решења у том правцу. Чим то немаш, ти нећеш никада решити проблем картелског тржишта, трговине на мало, нарочито просторе где је велика број потрошача, које су освојила 3-4 велика трговинска ланца,“критичан је Драшковић.
На констатацију да је влада најавила и доношење Закон о трговини и Закона о заштити потрошача, он каже да је уреду да посебним законом буде регулисана заштита потрошача, али да је све што се тиче трговине требало донети у једном закону. Чим исту ствар регулишете са више закона, из више аспеката, ви имате проблем, сматра овај економиста.
И даље плаћамо као у ЕУ
Он каже да не зна да ли је рађена студија и да ли је неко отпратио комплетну структуру цене коштања у неким секторима производње, па све зависне трошкове, па оне трошкове дистрибуције доласка до рафова, па све трошкове трговца, па онда да видимо која је ту разлика у ланцу са маржама и какав то притисак врши на финалног потрошача за робу која је нужно добро. Каже да је увек за критичко размишљање о овим стварима јер то помаже да нађемо боља решења којима морају претходити темељита истраживања.
А ми упркос томе што је по подацима Народне банке Србије инфлација у јануару пала са 2,7 на 2,4 одсто, и даље имамо цене основних намирница у нашим великим ланцима на нивоу европских, што је и био знак за узбуну и доношење уредбе о маржама, напомиње Драшковић.
Довољно је упоредити цене основних производа према немачком и српском Лидловом каталогу које су углавном приближне, а неке наше и јаче. Тако у најновијем пола килограма броколија у Немачкој кошта 105 динара, а код нас 140 динара, колико кошта и килограм купуса док је он у Немачкој евро, однсосно 118 динара. Толико тамо кошта и килограм целера, што је јефтиније него код нас. Килограм банана је тамо по акцијској цени 150 динара, што код нас никада није био случај. Тако се код нас као хит понуда у најновијем каталогу рекламира сет аутопресвлака по цени од 2299 динара, док је такав у Немачкој 15 евра, значи око 1770 динара.
Комисија ради свој посао
Они тамо имају далеко већу конкуренцију и добављача и трговаца. И трговински ланци се боре на тржишту, а уз то постоји далеко оспособљенија односно ефикасније комисија заштите конкуренције која све прати, истражује и онда сваку девијацију релативно брзо уоч и онда следе велике казне.
Имамо је и ми али се нико не сећа када се последњи пут огласила неким случајем. Октобра 2024. године је покренула поступак против четири велика трговинска ланца под сумњом да су намештали и усклађивали цене и још чекамо епилог.
„Ако ви направите ниво понуде који је по квалитету и по структури нижи, а подигнете цену, купац нема алтернативу, нема конкуренције, мораће да купи ту робу по високој цени. То је логика трговинских ланаца да максимизирају профит који се прави од разлике између трошкова набавних цена и продајних цена и то платимо ми“,каже Драшковић.
Морате направити конкуренцију и међу произвођачима добављачима и међу трговцима. Само конкуренција доводи до уравнотежења цена, закључио је он у емисији Енергија Спутњика.