Договор о стратешком офанзивном наоружању између Русије и САД престао да важи 5. фебруара. Председник Русије Владимир Путин је прошле године предложио да обе земље још годину дана поштују раније утврђене лимите, али званичан одговор из Вашингтона није стигао. На дан истека уговора Москва је поручила да стране више нису обавезане тим споразумом, али да Русија намерава да настави да води одговорну политику, полазећи од анализе војне политике САД и стратешке ситуације.
„Треба да схватимо да је уговор СТАРТ закључен у оквиру процеса разоружања који је започео још у време Совјетског Савеза. Две велике уговорне стране — Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез — пребројале су количину безбедних нуклеарних бојевих глава и дошле до закључка да ће управо оне бити гаранти нуклеарне безбедности у свету. До данас се тај уговор, мање-више, поштовао. Међутим, имајући у виду да је Доналд Трамп, у свом првом председничком мандату, прекршио низ споразума — о противракетној одбрани, о размештању војске и о премештању нуклеарних снага и средстава — ситуација се значајно променила. Данас више није тајна да многе земље које никада нису биле нуклеарне имају приступ нуклеарном оружју“, каже Матвијчук.
Према његовим речима, међу земљама које данас имају приступ нуклеарном оружју је и Немачка, иако јој је после Другог светског рата било одузето право на такво оружје, а сматрало се да га више никада неће имати.
Америчко нуклеарно оружје се складишти широм Европе још од Хладног рата. Тачан број остаје тајна, али неке процене кажу да их укупно има око 100.
У Немачкој има око 20 нуклеарних хидрогенских бомби типа Б61-12, док се у Европи америчко нуклеарно оружје такође чува и у Белгији, Холандији, Италији, Турској, као и у Великој Британији.
„Русија je данас, испуњавајући све своје обавезе из споразума, успела да технолошки премаши САД. Наше ракете као што су ‘орешник’, ‘циркон’ и ‘посејдон’ су данас важне са становишта нуклеарне безбедности. Русија никоме не прети и не крши тај споразум. Међутим, САД схватају да технолошки заостају за Русијом, па су решиле да играју такву политичку игру. Они данас изјављују да би том споразуму требало да се прикључе и Северна Кореја и Кина, а на наш одговор да онда треба обрачунати и нуклеарни потенцијал и Израела, који такође поседује нуклеарно оружје, као и Велика Британија и Француска, одговор са друге стране гласи да је то немогуће јер те земље треба да закључе сопствене споразуме“, каже Матвијчук.
Хоће ли Русија и САД сести за преговарачки сто
Путин је предлагао да обе земље још годину дана поштују ограничења предвиђена споразумом, како би у том периоду нашле могућност за нови договор, али званичног одговора није било. Доналд Трамп је првобитно ту иницијативу оценио као „добру идеју“, а касније је изјавио да ће, када споразум истекне, направити „бољи договор“, уз напомену да би у њега требало укључити и Кину, што је Пекинг одбио, истичући да је његов нуклеарни арсенал знатно мањи него што су руски и амерички.
Значај оваквих споразума је у томе што они не само да постављају ограничења на број стратешких нуклеарних бојевих глава (инсталираних на системе дугог домета), већ се обема странама омогућава спровођење инспекције у другој земљи.
Недостатак договора о смањењу стратешког наоружања могао би да доведе до неконтролисаног ширења нуклеарног оружја у свету и неконтролисане трке у наоружању, повећавајући ризик од глобалне нестабилности и нове трке у наоружању међу државама које раније нису поседовале такве капацитете, упозорава Матвијчук.
„Данас су у нуклеарни клуб већ ушле Индија и Пакистан. Они још увек имају релативно мали потенцијал, али су већ тамо. Они, иначе, нису преузели обавезе у оквиру режима неширења нуклеарног оружја. Поред тога, Израел је де факто нуклеарна држава, али де јуре не признаје да поседује нуклеарно оружје. Многи догађаји који се данас дешавају на Блиском истоку повезани су управо са тиме што Израел поседује нуклеарно оружје. Иран покушава да неутралише ту претњу развијањем сопственог нуклеарног програма, због чега је Израел одговорио агресијом“, каже Матвијчук.
Он такође сугерише да би решење великих политичких сукоба, попут украјинске кризе и проблема на Блиском истоку, могло створити прилику да Русија и САД поново седну за преговарачки сто и договоре се о нуклеарној безбедности.