Са тугом гледам данашњу Либију – некада, то је била најразвијенија земља афричког континента, у многим аспектима чак и предводник, објашњава Коркоделовић, који је добар део дуге новинарске каријере провео као дописник агенције Тањуг из Африке.
Поводом годишњице операције „Одисејева зора“, односно интервенције НАТО-а у Либији, која је изведена под изговором обезбеђивања зоне забрањених летова у ваздушном простору те земље, наш саговорник каже:
„Данас је Либија суочена са колапсом институција и влашћу различитих оружаних група. Гадафи је био поносан на то што је од племенске заједнице створио државу, а сада се земља поново суочава са фрагментацијом. Биће потребно много времена да се поново изгради као јединствена целина – ако се то уопште догоди“, истиче Коркоделовић.
Пример злоупотребе међународног права
Интервенција НАТО у Либији 2011. један је од најспорнијих примера тумачења и злоупотребе међународног права у савременој историји. Под изговором заштите цивила, на основу Резолуције 1973 Савета безбедности УН, западне силе су брзо прошириле мандат операције и претвориле га у отворену ратну кампању за рушење власти Муамера Гадафија.
Уместо стриктне примене зоне забране летења, уследили су масовни ваздушни удари на инфраструктуру, војску, али и државне институције, чиме је директно прекршен принцип суверенитета једне државе. Посебно је проблематично то што Резолуција УН није предвиђала промену режима, већ искључиво заштиту цивила, што је у пракси потпуно занемарено.
Кључну улогу у операцији имале су Француска, Велика Британија и САД, које су, уз подршку савезника, деловале мимо основних принципа међународног права, укључујући забрану мешања у унутрашње ствари суверених држава.
Резултат такве политике био је потпуни колапс либијске државе. Након убиства Гадафија, земља је потонула у хаос, са паралелним властима, наоружаним милицијама и урушеном економијом, упркос огромним енергетским ресурсима.
Либијски сценарио данас се често наводи као упозорење на опасност селективне примене међународног права и коришћења хуманитарних изговора за остваривање геополитичких циљева.
Либија није био изолован случај
„Ово није изолован случај и представља тренд о којем би морали да размишљају и у Москви и у Пекингу – куда иде савремени свет, нарочито у контексту актуелних сукоба и агресија, попут оних усмерених према Ирану. Либија није усамљена прича“, наводи Коркоделовић.
Наш саговорник се присећа разговора са некадашњим алжирским амбасадором у Србији, који је тада указивао на велику забринутост своје земље због дуге границе коју Алжир има са Либијом и могућег преливања тероризма из једне земље у другу.
„Он је истакао да догађаји у Либији нису изненађење, јер су слични процеси започели још раније – разбијањем Ирака, па и Југославије. Према том тумачењу, на удару су се налазиле земље које су на било који начин могле да послуже као пример – политички, економски или социјално. У Либији су образовање и здравство били бесплатни, постојале су значајне субвенције за грађане, а енергенти су били изузетно јефтини“, истиче Коркоделовић.
Данас, међутим, Либија има озбиљне проблеме чак и са сопственом нафтном индустријом. Из свега се може извући закључак да су државе које могу да поремете хегемонистичку политику Запада, пре свега Сједињених Америчких Држава, изложене притисцима и интервенцијама, додаје он.
Погледајте и: