Када се упореди Либија за време Гадафија и данашња Либија долазимо до поразног закључка, каже Ковач.
„Многи су још након агресије на СР Југославију указивали да је НАТО изгубио компас, допуштајући себи да, тамо где не може да оствари политичке циљеве, посегне за силом. Под снажним утицајем Сједињених држава, НАТО је преузео улогу својеврсног светског полицајца“, наводи наш саговорник.
Од 1999. до данас, на примеру деловања Америке на Блиском истоку, без обзира на промене власти, видимо континуирану и често неконтролисану примену силе – резултати такве политике углавном су били, како Ковач каже, нечасни. Иако су се нудили као инструмент УН-а за очување мира, у пракси су западне силе деловале као фактор дестабилизације.
„Тамо где су интервенисали, остајали су разрушени системи, дуготрајни сукоби и небезбедно окружење. Посебно је то видљиво на Блиском истоку и северу Африке, где су многе државе разбијене и дестабилизоване“, истиче Ковач.
НАТО се није понашао другачије ни према Украјини – створена је „дубоко нестабилна држава“ чија је будућност неизвесна, а Либија је, додаје Ковач, у том смислу парадигматичан пример таквог деловања.
„Држава је разорена и опустошена, без функционалног правног поретка, док различите фракције контролишу поједине територије и деле интересне зоне. Западне силе су покушале да наметну потпуну контролу над Либијом, али у томе нису успеле“, објашњава он.
Данашња Либија сведочи о нехуманом односу водећих чланица НАТО-а према једној сувереној земљи. У таквим околностима озбиљно су угрожена основна права народа – право на безбедан живот, рад и развој, као и социјални статус већине становништва, које је данас суочено са сиромаштвом и несигурношћу, закључује Ковач.
Погледајте и: