Павловић се прво осврнуо на тему кратког филма „Малина“ Ане Благојевић која је покренула важну тему откривања наших изворних жеља, еманципације жене у малој средини, могућности или немогућности дијалога са људима који нас окружују. Наводи да „заглављеност“ у некој средини и стеге притискају људе. Наш саговорник истиче да је филм рађен у копродукцији са Француском и да је добио велики број награда на фестивалима.
Нагласио је да је та тема вечна инспирација и да представа „Посадити дрво“ у којој глуми са Бранимиром Брстином у Атељеу 212 обрађује тему породице.
„Идејна тема је сукоб две генерације, оца и сина, они се повезују тако што ће посадити дрво. Постоји руска пословица или максима: Одгајити сина, саградитити кућу и посадити дрво. То је нешто што сваки мушкарац мора да уради, као да је уписано у код. Међутим, у процесу сађења дрвета долазе до чињенице да је дошло до сукоба генерација. И не само то, отац и син су жртве система који меље и који је јачи од свих“, рекао је глумац.
Истиче да је у грађењу лика потребно пронаћи неке примере личности из реалног живота и схватити чиме се тај лик бави, како живи, како изгледа. Осим тога, сарадња са редитељем је јако важна, као и само информисање и образовање глумца, како би проникао до дубине лика.
Павловић је говорио и о суштини глуме која се не мења ни испред камера ни у позоришту, али наводи да постоје разлике у количини адреналина који се емитује.
„Велики број ствари мора да се поклопи да би се глумац осећао сигурно. Глумачки позив је огољен, свако те гледа и оцењује и редитељ, и публика, и сарадници и то је у реду. Морам да поменем пројекат „У загрљају црне руке“ редитеља Раше Андрића који је веома посвећен и студиозан и осећао сам се потпуно сигурно док смо радили. Раша Андрић и Сергеј Трифуновић су се са свима нама трудили да добијемо специфичан хумор који је редак код нас, то је сатира енглеског хумора“, навео је наш саговорник.
Он додаје да га је живот у Русији много оплеменио и пробудио му љубав према култури и уметности. Павловић истиче да публика тамо има велику дозу поштовања према уметницима, та публика је константна и тамо је одлазак у позориште велики празник, напомињући да можемо да се угледамо на Русе како негују своју кулутуру, како се односе према њој и како је поштују и цене.