У тренутку када се подвлачи црта испод свега што је прошло, Милинковић-Савић истиче да признање има посебну тежину, не само због учинка, већ и због периода који је иза њега.
„Хвала свима који су били део овог пута. После дужег и мало тежег времена што је иза мене, Златна лопта ће ми дати још снаге, још мотива за нешто следеће што ће доћи у наредним годинама. Веома сам срећан због овог признања.“
Емоција је утолико већа када се присети самих почетака и првих дана у Старој Пазови.
„Кад се сетим свог првог уласка у Кућу фудбала у Старој Пазови, и да данас стојим овде са овом Златном лоптом, сигурно да је то једна велика ствар.“
Као и код већине великих играча, и код њега један тренутак има посебно место – деби у дресу репрезентације.
„Често се присетим меча против Кине када дајем интервјуе… Прошло је доста времена, али сигурно да ће ми та утакмица увек бити неки печат, с обзиром да је била дебитантска.“
Пред националним тимом су нови изазови, а Милинковић-Савић остаје доследан приступу који га је пратио кроз каријеру – корак по корак, утакмицу по утакмицу.
„Наравно, идемо окупљање по окупљање. Ево сад у марту имамо две одличне провере. Треба да размишљамо из утакмице у утакмицу и полако да намештамо оно што шеф тражи од нас.“
Посебну симболику носи и тренутак у којем му је признање уручио човек са којим је започео репрезентативни пут.
„Да, првенствено због ове фотографије са Новог Зеланда која краси просторије у Старој Пазови. Кад сам почео овде у млађим селекцијама, почео сам са Вељком. И сигурно да после толико година, ово је велика ствар и за мене и за њега… како је сам рекао, гледао ме је од малена и сада ми уручује Златну лопте. Знам да и њему то пуно значи.“
Наредни период доноси и додатни мотив, јер Србију очекују утакмице са противницима који имају лично значење за везисту националног тима.
„Прво идемо у Шпанију, земљу у којој сам се родио. Сигурно да ће бити тешко гостовање, али лепо је играти са великим екипама ако желиш велике резултате. И после, Саудијска Арабија… играћу против колега из клуба… једва чекам обе утакмице и да почнемо да примењујемо то што шеф тражи од нас.“
На крају, уз осмех и поглед у будућност, остаје и жеља која говори о амбицији и трајању:
„Дај Боже да дочекамо и стоту… видећемо. Ја ћу се потрудити. И, наравно, здравље да послужи.“
У времену у којем репрезентација гради нове циљеве, Сергеј Милинковић-Савић остаје један од играча који повезује генерације – симбол континуитета, квалитета и вере у оно што тек долази.