Ипак, ако питате Уроша, он се од тог промашаја већ опоравио, спреман је да поново преузме одговорност и шутира са беле тачке ако је то потребно.
Због свега што је прошао у претходних неколико дана, бивши млади репрезентативац Србије дао је интервју за мексичке медије.
Рођени Београђанин причао је о разним стварима од којих неке немају директно везе са фудбалом, али и о томе како му се чини Мексико.
“Од првог дана сам срећан и задовољан што сам у овако добром тиму. На почетку је било тешко, нисам постизао голове, а то је за нападаче највећи проблем. Срећом, имам подршку свих, опустио сам се и све је кренуло на боље. Није ми први пут да промашим пенал. Ко не шутира, тај не промашује. Знам да ћу извести пенал И следећи пут и дати гол. Бићу први који ће да се јави да шутира. Не плашим се ничега”, каже популарни Ђука.
Почетак, за сада, није обећавајућ, Ђурђевић је на 11 утакмица постигао два гола, међутим, не блиста ни остатак тима.
“Имам пуно поверење у саиграче, сигуран сам да ће доћи још прилика. Имамо много повреда, примали смо голове из пенала, добијали црвене картоне, ја сам промашио пенал. Све ће се то променити. Кад играте код куће, имате подршку 50.000 људи вас подржава. Не можете тек тако да поклоните победу некоме. То заиста боли”.
Оно што је мексичким медијима запало за око, то је да голове прославља као легенда Монтереја Умерто Суасо (ставља оба прста у уши).
“Кад сам стигао у Мексико, имао сам период неиграња од шест месеци. У неким утакмицама нисам улазио у игри, нисам добијао ни позив у репрезентацију. Први гол против Чиваса сам прославио на тај начин, као да нечујем никакву буку. После тога нисам мењао начин радовања код гола, нећу то чинити ни сада”.
Познат као момак јаког карактера који је показао много пута у животу како у Партизану, тако и касније у каријери. Каже да у животу има много тежих и стреснијих ствари него бити непрецизан са беле тачке.
“Постоје притисци попут оног кад проживљавате рат, какав се тренутно води између Ирана и Америке. То је веома јак и тежак притисак за војску и све оне који ризикују своје животе сваког тренутка. Играње фудбала, промашивање пенала није толики притисак”.
Нешто слично Урош је прошао током НАТО бомбардовања СР Југославије. Тад је био дете које је желело да се игра.
“Имао сам само пет година. Мој брат Кристијан и ја смо све време желели да будемо напољу и играмо фудбал. Нисмо желели да размишљамо о стварима које су се дешавале. Било је веома тешко, али срећом, нисам изгубио никог блиског. Бомбардовање је трајало месецима, али на крају, то вас чини чвршћим и много брже сазревате, као што је био случај са мном. Мислим да нисам био свестан колико је заправо било тешко”.
Испричао је и како су изгледали његови почеци као и кад је схватио да ће желети да се бави професионалним фудбалом.
“Кад сам имао 15, 16 година, био сам сигуран да ћу играти професионално и да могу далеко да догурам. Имао сам самопоуздање и веру, јер сам увек имао победнички менталитет. Морао сам да помогнем породици и вратим за све што су учинили за мене. Са 17 година сам дебитовао за тим који се зове Рад, где сам постигао много голова. Кад сам био клинац, морао сам да путујем са два, некад и три аутобуса како бих на време дошао на тренинг”, присетио се Ђурђевић.