У решавању сукоба у Персијском заливу морало је да дође до посредовања, јер Иран и САД нису директно разговарали. Русија и Кина, као амерички ривали (а и суперсиле), били би незгодни посредници и то Доналду Трампу не би било прихватљиво, објашњава политиколог Алексадар Павић.
„Али Пакистан, који се нашао у тој улози био је погодан из неколико разлога. На првом месту, имао је поверење Ирана као муслиманска земља. Друго, Пакистан је нуклеарна сила. И треће, јако је близак са Кином“, каже он.
Мултиполарни свет у све бржем наступању
Са друге стране, конфликти у свету последњих година показали су да „традиционалне“ институције, попут УН-а, ЕУ или преговарачких процеса одржаваних у Женеви (граду који је кроз читав прошли век био симбол мировних иницијатива) све чешће имају ограничену делотворност. На то је утицало више фактора, пре свега, растуће неповерење држава Глобалног југа, који их све више доживљавају као инструменте западног притиска, као и губитак монопола на легитимитет.
Зато, када се сагледа шири контекст, пакистански ангажман отвара простор за додатно легитимисање светске мултиполарности, додаје наш саговорник. Томе је помогло неколико фактора – на првом месту одлучан ирански отпор.
„И Америци је био потребан неко ко ће јој помоћи да се извуче из глиба и да Трампу и његовој администрацији помогне да нађе излаз, а да не изгубе образ. Значи, морао је да се појави неко трећи“, истиче Павић.
То што је Америци био потребан посредник, довољно јак регионални играч са ауторитетом да може да реши конфликт указује да САД више нису светски хегемон, нити су главна светска суперсила. Америка више не може да намеће своју вољу где пожели, али то више не може да ради ни Израел, додаје он.
Пакистан се профилисао као посредник захваљујући специфичном положају између великих сила и регионалних блокова. Не само да одржава блиске односе са Кина, већ истовремено има историјске безбедносне и политичке везе са САД. Та двострука позиција омогућава му да комуницира са различитим актерима без отворене конфронтације.
Ништа није урађено без консултација са Кином
Према Павићевом мишљењу, Исламабад са мировном иницијативом није изашао без претходног договора са Пекингом, који је, највероватније, размењивао поруке и са Москвом и са Вашингтоном. Да је Кина имала неку улогу у процесу говори и чињеница да је и Трамп помињао Кину у том контексту. Кина је позната по томе што њена дипломатија често ради преко партнера и посредника, чиме избегава директно излагање и политичке ризике.
Такође, не треба заборавити да Трампу предстоји и посета Кини, подсећа Павић, која сасвим сигурно не би била успешна и питање је да ли би се уопште и догодила да је Вашингтон ескалирао ситуацију и уништио Иран.
„Кина је врло важан партнер Ирану, стратешки партнер и зависна је од иранске нафте“, наглашава Павић.
Кључна улога војске
У закључењу споразума, једна особа играла је кључну улогу – шеф пакистанског генералштаба, фелдмаршал Асим Мунир. То зато што војска у Пакистану традиционално има већу тежину од дипломатије.
„Војска је та која у Пакистану ужива највећи углед, највећи легитимитет, а та војска има искуства у блиској сарадњи и са Истоком и са Западом. Војска је деценијама била блиска са САД, али и са Кином и то се видело у недавном сукобу са Индијом. Пакистан је захваљујући кинеском оружју однео превагу над Индијом, што је додатно подигло углед оружаних снага“, објашњава Павић.
Промена логике међународних односа
Све у свему, пакистанско посредовање мења логику међународних односа, у којима традиционалне „мировне“ институције више не могу да играју улогу коју су играле у прошлом веку. ЕУ, иако се још хвали тиме да је „највећи мировни пројекат у светској историји“, током кризе у Персијском заливу само је доказала своју растућу ирелевантност.
„Она је само била неми посматрач кога нико није схватао озбиљно. На оно што су Урсула фон дер Лајен и неки Литванци и Летонци твитовали нико није обраћао пажњу. Са друге стране, видели смо да је савет безбедности УН-а блокиран. Нису могли да донесу никакву смислену одлуку која се тиче светског мира. Управо су Кина и Русија ставили вето на покушај да се легитимише употреба силе како би се отворио Ормуски теснац. Исто тако, и друге, скорашње мултилатералне организације под западним утицајем показале су се бескорисним, а управо је неформално удруживање земаља које нису западне уродило плодом“, каже Павић.
Ово последње је, додаје он, и будућност међународних односа, уз нове организације, као што је Шангајска организација за сарадњу (ШОС).
И сам Доналд Трамп искочио је из уобичајене западне матрице коришћења мултилатералних организација као инструмента присиле и више воли директне преговоре. Он више не наступа у име „колективног Запада“.
„Он је тај који је више него други радио на разбијању колективног Запада. Трамп не верује у савезе који и њему и САД-у везују руке и само убрзава процес кретања ка мултилатерализму и легитимише га“, констатује Павић.
НАТО прва жртва
Прва „колатерална жртва“ дешавања у региону Персијског залива биће НАТО, сматра наш саговорник. Трамп је „својим рукама и гласом практично развалио НАТО, само што његова смрт још није званично потврђена“, наводи он.
„Трамп је већ најавио да ће преиспитати све што је везано за НАТО и да су они тигар од папира. НАТО више никада неће бити онај стари после овога, ако уопште буде постојао за годину, две дана. А у први план долазе растуће силе са истока, а не са Запада“, закључује Павић.
Погледајте и: