Закорачите шест векова уназад! Многи проглашавају камење за светско чудо - Срби имају нешто вредније

Ово за Спутњик каже Душан Мишић, уметник који је свој стваралачки пут посветио очувању и обнови једне од најфинијих и вековима најважнијих традиција, уметности лепог писања, калиграфији:

Душан нас је дочекао у срцу престонице. Чим смо крочили у „Калиграфску радионицу Дијак“ у Рељиној улици, као да смо се вратили шест векова уназад, у време деспота Стрефана Лазаревића. Као да смо се нашли у Горњем граду Београдске тврђаве где су се, упоредо са манастиром Манасијом, преписивале књиге.

Реч је о првој калиграфској радионици отвореној за јавност. На зидовима прелепи делови Мирослављевог јеванђеља и Београдског паримејника.

Понегде уоквирено само једно слово. Довољно је једно слово да би се посетиоци уверили у моћ вештине којом се бави. И у моћ ћирилице. Једно слово - уметничко дело.

Душан Мишић је рођен у Шапцу, где је завршио Школу примењених уметности. Дипломирао је фрескопис на Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију. Са калиграфијом се упознао већ у средњој школи. Сусрет са нашим истакнутим калиграфом Светозаром Пајићем био му је путоказ.

„Добио сам прилику да будем асистент у калиграфској колонији своје професорке у другој години средње школе. Ту сам упознао Светозара, он ми је отворио врата Средњег века, крећем да истражујем магични свет средњовековног писма. База ми је било Мирослављево јеванђеље, удубио сам се у минијатуре, а онда прешао на друге рукописе, Београдски паримејник, Минхенски псалтир, Вуканово јеванђеље“.

У овој јединственој радионици у Србији наш домаћин и његови сарадници пишу и украшавају књиге. Буквално оживљавају речи, користећи технике и материјале које су некада користили монаси и писари у Ресавској и Рачанској школи. Користе оригинални, ручно прављени пергамент, до кога се, каже овај калиграф, тешко долази. Природне боје прављене по рецептуру старој стотинама година, златне листиће и гушчија пера.

Циљ им је да сачувају и оживе културну баштину Србије, њену рукописну традицију. Њихов рад препознала је држава. Ово место је званично сертификовало Министарство привреде, као радионицу за старе и уметничке занате. Радови дијака Душана и његових колега сада су протоколарни поклони Министарства културе, Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Србије, народне Скупштине, али и безбедносних служби наше државе. Сви су инспирисани мотивима из српског рукописног наслеђа.

Чувар ћирилице и уметничког заната који је много више од техничке вештине каже да има велику срећу што ради у време када се његов таленат и знање препознају:

„Све моје пројекте подржало је Министарство културе, можда то невероватно звучи, али дошло је време да коначно имамо људе који подржавају ово што радимо, препознају вредности, свесни значаја калиграфије. Крајем марта отворена је изложба у славу ћирилице у Бајиној Башти, у Музеју ћирилице. Потписали смо и споразум о сарадњи. Кроз наредне године радићемо заједничким снагама на промоцији ћирилице и наших рукописа“.

Наш саговорник додаје да је Мирослављево јеванђеље до пре две и по деценије било готово забрањена књига. Са друге стране, то је једина наша вредна књига за коју зна шира јавност, зато што је ушла на Унексову листу заштите, као једна од најлепших рукописних књига наше цивилизације.

„Али имамо толико рукописа који имају ту лепоту, Београдски паримејник, српски средњовековни кодекс из прве четвртине 13. века. Када га погледају, људи помисле да је то Мирослављево јеванђеље, јако је слична, рађена уставним писмом, тим широким словима, подељена у два ступца, има и минијатуре. Ту је и Вуканово јеванђеље. То су три рукописа проглашена за најлепши трио који је настао у том периоду“.

Дијак се нада да ће за неколико година успети на једној великој изложби да обједини најлепше странице сва три рукописа, заправо, више њих. Велики је посао у питању, али ће труд вредети, морамо да знамо какво богатство имамо;

„Покушаћу да припремим изложбу где ће бити приказане најлепше странице наших рукописних књига, да објединимо Мирослављево јеванђеље, Минхенски псалтир, Вуканово јеванђеље, Београдски паримејник, Четворојеванђеље патријарха Саве IV, Четворојеванђеље Николе Стањевића, као и неке друге репрезентативне рукописе. Жеља ми је да покажемо и дечанске и хиландарске књиге“.

Велика изложба очекује га ускоро, крајем маја у Музеју Вука и Доситеја, уочи Дана словенске писмености биће представљено 40 минијатура, слика које је урадио по својој идеалној реконструкцији и 10 страница из Мирослављевог јеванђеља. Већ две деценије је под заштитом Унеска, прошло је тачно 110 година од када је са српском војском прешло албанске планине и 180 од како је 166. лист завршио у Русији.

Калиграфска радионица из центра Београда организује и школе калиграфије. Трају недељу дана, толико је довољно да полазници овладају свим елементима који чине целовити калиграфски рад, композицију странице, текстуални садржај, украсне наслове, орнаментику, илуминације и технике позлате.

„Школа је увек занимљива и узбудљива. Кроз њу је већ прошло много људи, кроз основни курс. Узрасти су различити, од 15 година до скоро 70. Професије су разне, доктори, професори математике, информатичари, банкари, али можда су филолози ипак најзаступљенији“.

Многи наставе да раде и сами, повуче их моћ ћирилице, која, је, објашњава мајстор калиграфије, задржала облике средњовековног писма. У латиници их, каже, препознајемо у „готици“ и „каролини“, та су писма задржала средњовековни облик, док је латиница прерасла у нешто друго.

„Она такође има своју лепоту и своју моћ, али некаквом оно што је наше то је драже. Много се лепше осећам када пишем ћирилични текст, него када пишем латиницом или на другом језику“.

Упитан која је најлепша реч коју је написао ћирилицом, каже „љубав“. А најтеже је питање које је најлепше слово:

„Уф, сва су лепа, тешко је одлучити, али хајде да кажемо слово „Ћ“. Из калиграфске перспективе, има више елемената него остала слова. Из перспективе срца, директно је повезано са називом ћирилица, као иницијал. Украсно почетно слово“.

На одласку из овог предивног забрана у коме је време стало, младог уметника питамо колико нам савремене технологије помажу, а колико одмажу да сачувамо своје писмо и његов занат.

„Понекад комбинујем калиграфију и дизајн. Направио сам и свој фонт, па за серијске поклоне користимо специјалне технике штампе које личе на ручни рад. Али то не може да замени ручни рад. Тестирао сам и вештачку интелигенцију, све објасним, али не може да одради ни 40 одсто онога што сам замислио. Може да помогне у техничким стварима, али не може да замени уметника“.