„Писац јеванђеља“ – монашка тишина испуњена дубоким мислима
У част 175 година од рођења Ђорђа Крстића (1851 – 1907), Народни музеј Србије од 9. до 19. априла представља слику „Писац јеванђеља“, недовршено дело овог истакнутог уметника, који је уз Пају Јовановића и Уроша Предића, обележио реализам у српском сликарству.
Реч је о последњем Крстићевом делу, које је пре више од једног века затечено недовршено, на штафелају, у његовом атељеу у Улици краљице Наталије у Београду. Оно је 1911. године, заједно с око 40 других радова овог сликара, постало део колекције националног музеја.
Вертикалну композицију чине два монаха. Док млађи монах стоји у сенци, старији седи и исписује текст на папиру који држи на колену. Смеђе-црни колорит гради атмосферу која је сведена, камерна и указује на монашку тишину и посвећеност. Призор је ипак жив и динамичан, како због израза лица двојице монаха, који су дубоко замишљени над текстом, тако и због широких и немирних потеза четке којима Крстић оживљава своју сцену, директно на сликарском платну.
Шефица Одељења за рестаурацију и конзервацију Народног музеја Србије Наташа Илић у разговору за Спутњик истиче да је већ током првог сусрета с овим делом била изненађена, јер је слика била непотписана.
„То није карактеристично за Крстића, нарочито код великих формата, јер је он чак и свој потпис увежбавао калиграфски, четком“, каже Наташа Илић, објашњавајући да је управо та чињеница потврдила да је реч о његовом последњем, недовршеном раду. Трагови сливања основног премаза смеђе боје виде се голим оком, а делић платна непокривен бојом сведочи о томе да је сликар током рада на овој сцени одложио своју кичицу заувек.
Идеја важнија од форме
Како истиче наша саговорница, за разлику од Паје Јовановића и Уроша Предића, Ђорђе Крстић није био педантан у детаљима, како је то било уобичајено за реализам, већ се његова дела одликују слободнијим, ширим потезом четке и бројним наносима боја. Посебно је занимљиво то што је волео да експериментише са самим материјалима, па је на многим својим сликама користио мање уобичајене подлоге, попут асфалта.
Понекад је, покушавајући да постигне одређене ефекте на својим сликама, у боје додавао и разне растворе и смесе, због чега су многа његова дела подложнија пропадању и релативно често изискују рестаураторске и конзерваторске интервенције.
Наташа Илић, међутим, истиче да се приликом рестаурације Крстићевих дела разбија предрасуда о њему као „сликару таме“, те да је реч о сјајном колористи.
„Крстић своја дела започиње тамном подлогом, готово црном, а онда из тог мрака извлачи звонки колорит, користећи интезивне пигменте попут вермилион црвене, кобалт плаве и хромоксид зелене. Његове слике имају и до дванаест слојева, што сведочи о дуготрајном промишљању и грађењу како тона, тако и саме композиције“, наглашава Наташа Илић.
Она каже да један од најзанимљивијих увида у Крстићево стваралаштво долази управо из рестаураторске праксе и додаје да рентгенски снимци откривају Крстићеву склоност ка преиспитивању.
„Један од примера је слика на којој сам радила, а која је изложена у Народном музеју Србије, поред чувене 'Утопљенице'. Реч је о делу 'Растанак', која припада сликарском низу заједно са сликама 'Гружанка' и 'Под јабуком'. На рентгенском снимку се види да је Крстић већ исликао композицију у великој мери, а да се онда предомислио. Имао је потребу да помера те две фигуре, њихове руке, да нагласи њихов контакт и да објасни контекст. Момак иде у рат и на првобитној композицији држи девојку за руку, али Крстић му потом додаје војнички муднир преко рамена како би се видело шта је разлог њиховог растанка“, објашњава Наташа Илић.
Према њеним речима, Крстић је имао идеју којој је тежио по сваку цену, често занемарујући цртеж и правила, експериментишући и сликајући слободније. Та слобода га је често и коштала, јер су многи савременици оспоравали његов рад, нарочито у домену црквеног сликарства.
Дело које је надживело оспоравања
Крстић је осликао бројне иконостасе, међу којима је и иконостас у Саборној цркви у Нишу. У иконопис је унео нови начин рада, употребљавајући мрке боје и применивши проблем светлости и сенке, како би постигао што пластичнији израз. Тај нови манир у црквеном сликарству многим његовим савременицима није био по укусу.
Крстић је, како подсећа наша саговорница, реализам у српско сликарство донео из Минхена, из самог центра тадашњег уметничког света, где је имао прилику не само да усавршава своје сликарске вештине уз велике мајсторе, већ и да обилази изложбе, музеје и галерије, да се дружи с уметницима и да буде директно упућен у нове трендове у уметности.
„Као стипендиста краља Милана Обреновића имао је привилегију да се школује међу уметницима из читавог света. У том троуглу великана, Крстић стоји као минхенски ђак, док су Паја Јовановић и Урош Предић своје сликарске вештине стицали и усавршавали у Бечу“, каже наша саговорница.
Током боравка у Минхену, Крстић је доживео и најплоднији период у свом стваралаштву, од 1879. до 1883. године, када су настале слике „Анатом“, „Портрет професора Кремера“, „Утопљеница“, „На извору“ (или „Гружанка“), „Под јабуком“, „Растанак“, „Слепица“.
По повратку у Србију, Крстић се посветио педагошком раду и уметничком стваралаштву. Радио је као професор цртања у гимназији у Београду, а међу његовим ученицима била је и Надежда Петровић. Иако је због своје уметничке слободе наилазио на неразумевање, у друштву је уживао велики углед. Био је члан Српског ученог друштва, а потом и почасни члан Српске краљевске академије.
Дело Ђорђа Крстића је, како наглашава Наташа Илић, одолело осудама и оспоравањима и остало као драгоцено сведочанство не само о развоју реализма у српском сликарству, него и као јединствени печат српског националног идентитета.