Кључни проблем лежи у томе што није прецизирано на шта се изјава односи — на доказане резерве, обим производње или извоз. У нафтној индустрији то су три различите категорије, и свака од њих даје другачију слику стварног стања. Управо због те нејасноће, изјава не може да се третира као озбиљна економска или енергетска оцена.
Непознато шта је песник хтео да каже
Према речима стручњака за енергетику Небојше Оберкнежева, САД не располажу већим количинама нафте и гаса него Русија и Саудијска Арабија заједно. То, како каже, није тачно по јавно доступним подацима. САД су, истина, највећи произвођач нафте и гаса у свету. Када је Трамп говорио о томе колико су САД доминантне по резервама нафте и гаса, можда је урачунао и оне количине које САД купују у иностранству, па их даље препродају. Међутим, и ту постоји зачкољица.
„Ако говоримо о ономе шта они даље прoдају, ту јесу први у свету, али поставља се питање, уколико имају толике количине, одакле онда повећање цена деривата на ниховим пумпама, и то не за проценат или два, него чак за долар или два по галону“, пита се Оберкнежев.
Када је реч о доказаним резервама, САД ни приближно не могу да се мере са водећим нафтним силама. Највеће количине нафте концентрисане су у земљама Блиског истока и у Русији, док амерички енергетски модел почива у великој мери на експлоатацији шкриљаца.
Та врста производње је технолошки сложенија и осетљивија на промене цена, што је чини мање стабилном у дугом року. Уз то је, напомиње Оберкнежев и веома прљава у смислу загађења животне средине.
Највећи произвођач нема и највећу надмоћ
С друге стране, Сједињене Државе јесу један од највећих светских произвођача нафте и течних угљоводоника. Ипак, та позиција не значи апсолутну надмоћ. Америчка производња у великој мери зависи од тржишних услова — пре свега од цене нафте.
Када цене падају, експлоатација из шкриљаца постаје мање исплатива, што директно утиче на смањење производње. Насупрот томе, Русија и Саудијска Арабија имају стабилније и јефтиније изворе, што им омогућава да задрже конзистентан ниво производње чак и у неповољним тржишним условима.
„Питање је само сада транспорта и одлагања саме нафте Саудијске Арабије. Саудијска Арабија производи око 13,1 милиона барела на дневном нивоу, али је сада то заустављено и само може да извози преко преко нафтовода Исток-Запад који иде до луке Јанбу у северном делу Црвеног мора. Ту може да извози око 6 милиона барела, дакле око 40 одсто у односу на досадашњу производњу. Што се тиче Руске Федерације, она проширује своју производњу у смислу самог извоза због дефицита нафте у свету“, објашњава Оберкнежев.
САД не могу да замене Русију и Саудијску Арабију
Ситуација је додатно сложена када је у питању извоз. Иако су САД од 2020. године постале велики извозник течних угљоводоника, тај статус је пре свега последица извоза нафтних деривата, а не сирове нафте. У пракси, Сједињене Државе и даље увозе значајне количине „црног злата“ како би задовољиле потребе домаће индустрије. То значи да, упркос снажном извозу, не могу да се сматрају доминантним глобалним снабдевачем.
Посебно је спорна и ефикасност политике „Буши, душо, буши“, која је била један од централних слогана Трампове кампање. Иако је та политика усмерена на повећање домаће производње кроз дерегулацију и подстицаје, стручњаци указују да су кључни фактори и даље глобалне цене, инвестициони циклуси и технолошка ограничења. Раст производње у кључним регионима, попут Пермског басена, који се простире кроз западни Тексас и Нови Мексико, већ показује знаке успоравања, што додатно доводи у питање одрживост агресивне америчке експанзије.
„Ако говоримо о америчкој нафти, то је одређени тип нафте који не одговара стриктно свакој рафинерији и током технолошког процеса мора да се меша са лаким нафтама, као што су казахстанска и нафте Персијског залива“, наводи Оберкнежев.
Зато САД и не могу да замене Русију и Саудијску Арабију као кључне стубове светског снабдевања нафтом. Америка, каже Оберкнежев, не би имала довољне количине да покрије ни Европу, а камо ли остале делове света, попут Кине, Јужне Кореје, Јапана и других великих потрошача.
Све ово указује на закључак да Сједињене Америчке Државе, упркос значајној улози на глобалном тржишту енергената, не могу да замене Русију и Саудијску Арабију као кључне стубове светског снабдевања нафтом. Трампово поређење, без јасних критеријума и у контексту политичке реторике, остаје више у домену порука у политичкој кампањи него у сфери реалне енергетске анализе.
Погледајте и: