Иако је Америка прва почела да објављује не претерано духовите и „кринџ“ снимке како би оправдала пред својом публиком још један непотребни, скупи и крвави поход на Блиски исток, Иран ју је у тој борби мимова потукао до ногу. На мим се мимом удара, схватили су Иранци, и ускоро придобили скоро читав свет на своју страну. Амерички председник постао је „жртва сајбер злостављања“, а троловање је постало једини начин на који се званични Иран обраћао Америци.
Писац и публициста Слободан Стојичевић каже за Спутњик да је Иран једноставно применио технологију коју су Американци осмислили и коју су пажљиво развијали протеклих неколико деценија. Ипак, није све само у шали. Потребно је прво било технички се обезбедити, истиче наш саговорник.
Иранци су прво заштитили своје становништво тиме што су блокирали интернет, тако да Америка није могла да ствара протестни потенцијал онлајн методом. Одмах након покушаја обојене револуције интернет је изгашен, али након тога су на електронској мапи Ирана светлели Старлинк сателити Илона Маска, односно модеме које су Американци поделили својим присталицама у Ирану. Иран је и те америчке модеме одстранио, тако да је иранско становништво за почетак било заштићено од утицаја из иностранства, каже Стојичевић за Спутњик.
Касније су Иранци урадили исто оно што и Американци раде. Потребно је било наћи Иранце који су дуго боравили на Западу и знају како западни човек размишља. Ту је било важно наћи људе који говоре тај језик, који су део те културе, који знају шта је у ком делу света смешно, а шта није, шта погађа основне човекове тежње. Мимови нису саопштења, објашњава Стојичевић и не може се направити један производ који ће се увек понављати.
Овде је идеја да се направи огромна количина тих фабрика тролова и то могу бити амбасаде, Иранци који су упознати са западним начином размишљања, ирански студенти који се налазе свуда по свету, Иранци рођени на Западу, дипломате... и сви они знају шта је смешно, а шта тужно. Они сви производе огромну количину мимова и из ње ће увек нешто да „упали“, као што је био случај у неколико наврата са објавама и твитовима иранских амбасада.
Овим методама се заправо суштински мења лице рата, сматра наш сагооврник и додаје да је рат некада био врло страшна и брутална ствар, док је данас предмет медијског изругивања и медијске манипулације људским осећањима.
Информациони рат и контрола ума
Када је Трамп ушао у царински рат са Кином, такође су се појавили многи мимови и садржај који је показао свету сву лудост таквог економског потеза САД и њеног председника, а уједно и једну малтене недодирљивост кинеског државног система. Дакле, и пре овога је Доналд Трамп био предмет спрдње, али овај пут бомбардовање мимовима прати и бомбардовање америчких војинх база, носача авиона и летелица, па је све добило нову димензију.
Стојичевић објашњава да постоје три нивоа „мимовања“ – појединачан мим, појединачна кампања и информациони рат. Кад је реч о првом степену, односно појединачним мимовима, било је врло успешних случајева и раније. На нивоу кампање, први интересантан случај био је Азербејџан који је својим интернет деловањем допринео организовању обојене револуције у Јерменији. Овај метод обилато је коришћен и у Украјини, због чега је Русија на својој територији забранила многе од западних апликација и платформи.
На трећем и највишем нивоу води се информациони рат и случај Ирана је вероватно први ове врсте у свету где је једна држава другу потпуно потукла у тој сфери. Овде је главно питање, истиче Стојичевић, у чијим главама је Иран победио Америку.
Иран је прва земља на свету која је успела да препозна у главама трећих држава, дакле не свог или америчког становништва, одређена осећања и да их изрази кроз своје мимове. Иранци су успешно дефинисали потребна осећања у туђим главама и то је главни део когнитивног рата. Информациони рат има подврсту и то је тај когнитивни рат, дакле препознавање сазнајног процеса људи.
У борбама мимовима врло је битно вирусно ширење мимова. То значи да се човеку свидела порука коју је видео и да је он у њој препознао своја осећања, а да је онда даље дели као свој лични коментар. Стојичевић објашњава да је читава поента „убости“ код људи потребно осећање које они онда препознају као своје. Ту долази до когнитивног ефекта јер човек који је мим примио од свог пријатеља њега не доживљава као мим Ирна о Америци или о Западу, већ као став свог пријатеља. Из тог разлога ће га и ширити даље, другим пријатељима.
Како ради машинерија
Стојичевић каже да није довољно само послати „мимове“ у етар и да постои читава филозофија о томе како се прави „општи хајп“ у неком друштву.
Све је почело са Холивудом који је настојао да сервира одређене наративе у друштву, у првом реду да промовише себе. После Другог светског рата, они су промовисали амерички начин живота, па је то онда проширено на потрошачко друштво, где су промовисали себе као оне који боље живе него Европа или неке друге земље, као нешто чему треба стремити и што је идеал људског живота.
Са крајем Хладог рата и појавом интернета, те технике су се мењале и у данашње време постоје одређени центри, такозвани „тинк тенк“ центри који одређују који ће наративи бити сервирани у којој држави. Када се то дефинише, онда се дефинише ко ће стварати садржаје у том контексту — да ли ће промовисати супериорност Америке, супериорност НАТО-а, жељу да се буде део Европе... а све у зависности од саме државе и афинитета њеног становништва.
Након тога се ангажују агенције за маркетинг које стварају креативне тимове и обликују те наративе у нешто конкретно, у неке приче. Те агенције за маркетинг углавном направе фабрике ботова или тролова. То су људи који праве мимове свакодневно — по десетине, стотине мимова на дан, праве кратке филмове, шаљиве коментаре, карикатуре, кратке поруке, рекламне поруке за одређени наратив који покушавају да прошире.
У Америци тинк тенк центри настају на универзитетима или у корпорацијама, попут „Рента“ или „Фридам хауса“ и има их око 1700 широм Америке. Сви они, у сарадњи са америчким Стејт дипартментом, другим владиним агенцијама и агентима утицаја унутар државе шаљу сигнал о стању ситуације у свакој држави понаособ. Извештавају докле се стигло са правима жена, ЛГБТ правима итд. па усклађују своју политику у складу са томе.
Ово је важно јер се на тај начин ствара једна општа слика. Обичан човек неку информацију, односно наратив, види не само на друштвеним мрежама, већ се то преплиће. Он види нешто на телевизији, онда то исто или шаљиво види на друштвеним мрежама, па онда му то стигне од његових пријатеља који вирусно шире неки мим и на тај начин се кумулативно у човековој глави ствара идеја да сви тако мисле, да тако треба и да је то владајући наратив.
Протеклих двадесет година ово све је називано теоријом завере, на Западу су тврдили да се ничије мишљење не обликује на силу и кроз информациони рат, већ су тврдили да је оно продукт слободног света. Међутим, у протеклих десетак година и мање државе су „укапирале“ како овај амерички систем функционише и како да тај алат искористе за своје потребе. Управо је то урадио и Иран.
Информациони рат одвија се у позадини, на крају сваког рата следе преговори, потреба за договарањем мира и нико тада неће преговарати мимовима. Међутим, информациони рат је припрема за преговоре јер се може дести да баш он промени читав правац рата. Уколико једна држава успе да становништво друге државе, његова осећања и мисли препозна на основу мимова, уједно ће и опипати пулс тог народа. То осећање касније може да спинује и профилише, што ће у неким случајевима потенцијално довести и до губитка правог рата, закључује Стојичевић.