Замислите да стојите у реду у пекари и бирате између крофне и пите. Упоређујете их, процењујете своје преференције и на крају се одлучујете за крофну. Али када дође ваш ред, остале су само пите, па купујете питу. Интуитивно, ове две одлуке делују потпуно другачије. Прва укључује размишљање и процену личних преференција, док је друга једноставно реакција на ситуацију.
Исти процес доношења одлука
Међутим, истраживање је показало да их мозак одлуке доноси на практично исти начин. Наиме, рад који је недавно објављен, открио је да мозак користи исти основни механизам у оба случаја - постепено прикупљање доказа док не достигне неку врсту прага одлуке.
Акумулација доказа
Ова идеја се заснива на деценијама истраживања у неуронауци о доношењу одлука. Научници већ дуго знају да мозак не доноси одлуке одједном, већ их гради постепено, акумулирајући информације током времена.
Један кључни концепт у овом контексту назива се акумулација доказа. То значи да мозак, суочен са више опција, прикупља информације о свакој док једна не превлада. Овај процес се често пореди са суђењем у којем се анализирају докази, а пресуда се доноси када једна страна прикупи довољно аргумената.
На нивоу мозга, ово се може пратити мерењем електричне активности неурона (ЕЕГ).
У новој студији, научници су открили сигнал који се повећава како се приближавамо одлуци, слично траци за учитавање датотеке која се пуни од 0 до 100 процената.
Важно је напоменути да овај сигнал није савршено гладак. Активност неурона је бучна и осцилира између опција, због чега понекад доносимо различите одлуке у сличним ситуацијама. Једног дана бирамо крофну, другог дана бирамо питу, иако се ништа друго није променило.
Слободан избор можда није толико слободан
Дуго се сматрало да се слободне одлуке, оне које доносимо на основу сопствених преференција, фундаментално разликују од присилних одлука донетих када постоји само једна опција.
Међутим, нови рад сугерише да разлика лежи више у садржају одлуке него у самом механизму.
Како је спроведен експеримент?
У новој студији, научници су педесет учесника добили једноставан задатак: морали су да бирају између балона различитих боја или су морали да изаберу једину понуђену боју. Када су изабрали балон, притиснули су дугме на уређају. Научници су током експеримента мерили њихову мождану активност помоћу ЕЕГ-а.
Открили су да се у оба случаја мождани сигнал понашао практично идентично - постепено се повећавао до вршне вредности пре доношења одлуке (графика испод).
Ово сугерише да мозак не прелази између два различита начина рада, већ користи исти основни алгоритам у различитим ситуацијама.
Слободну вољу је тешко тестирати
Срећко Гајовић, вршилац дужности директора Биомедицинског истраживачког центра Шалата, каже да је истраживање о доношењу одлука на основу слободне воље веома тешко јер након неколико сличних питања унапред знамо шта ћемо изабрати.
„Зато су аутори ове студије дозволили испитаницима први избор, а затим га уклонили и натерали их да поново одлуче. То је као да сваки дан пијете еспресо и да вам у омиљеном кафићу кажу да га нема на залихама. Фрустрација која тада настаје разбија илузију о нашој слободној вољи као основи за деловање. Да ли смо унапред одлучили како ћемо реаговати када нам се одузме познати избор, или ћемо преиспитати ситуацију, питање је које свако може себи поставити. Да ли наш мозак зна пре него што урадимо шта ћемо одлучити? У ствари, питање је да ли унапред знамо како доносимо одлуке. Моје мишљење је да слободну вољу треба неговати, да треба да научимо да размишљамо другачије и да се удаљимо од стереотипа“, каже Гајовић.
Експерименти који су потресли идеју слободне воље
Нови резултати подсећају на класичне експерименте америчког неуронаучника Бенџамина Либета из 1980-их. Он је показао да се мождана активност повезана са одлуком одвија стотинама милисекунди пре него што особа постане свесна своје намере да делује. Другим речима, мозак је већ започео процес доношења одлуке пре него што ми постанемо свесни да смо одлучили.
Касније студије су додатно продубиле ову слику, показујући да се одређени избори могу предвидети из мождане активности чак и неколико секунди пре свесне одлуке.
Тумачења слободне воље
Дебата о слободној вољи у великој мери се своди на то како тумачимо исти феномен на различитим нивоима. Тако, неуронаучник и филозоф Сем Харис у својој књизи „Слободна воља“ тврди да слободна воља не постоји јер су наше мисли, жеље и одлуке резултат несвесних можданих процеса који се дешавају пре него што их постанемо свесни.
Размишљање, према Харису, је само низ доношења истих несвесних одлука на нивоу неурона.
С друге стране, филозоф и когнитивни научник Данијел Денет одговара у својој књизи „Простор слободе“ да такав увид не поништава слободу, већ само показује како се она физички реализује у мозгу.
Иза овог тумачења стоји шира идеја из филозофије науке, према којој се исти систем може валидно описати на више нивоа без међусобног искључивања, баш као што температуру можемо схватити као кретање молекула, али и као стварно, мерљиво својство као што је топлота.
Слично томе, на микро нивоу, мозак функционише путем неуронских импулса и синаптичких процеса, док на макро нивоу говоримо о разлозима, намерама и одлукама, што су различити, али компатибилни описи истог догађаја.
Другим речима, иако су наши избори утемељени у физичким процесима мозга, они су и даље наши јер произилазе из структуре и функционисања особе као целине, а не из спољашње присиле.
Слободна воља из друге перспективе
Гајовић каже да би дискусији о слободној вољи можда требало приступити из другачије перспективе.
„Уместо величања слободне воље, требало би да признамо да наш мозак не воли да одлучује, већ да понавља већ прихваћене обрасце. Не размишљате сваки дан да ли да пијете кафу из црвене или плаве шоље, али знате да је ваша увек иста. Ово понављање одлука је важно за наш друштвени мозак јер нам предвидљивост понашања оставља простор за друштвене интеракције. Зато је доношење одлука често повезано са стресом или узбуђењем - јер нас избацује из унапред припремљених образаца“, каже Гајовић.
Шта заправо значи да је одлука „наша“?
У овом контексту, занимљив је и закључак аутора новог рада. Наиме, они тумаче да иако је процес акумулирања аргумената углавном аутоматски, њихов садржај није. Он произилази из наших искустава, вредности, циљева и преференција.
„Иако сам процес може бити аутоматски, оно што мозак прикупља говори другачију причу. Докази које узима у обзир долазе у потпуности од тога ко сте – ваших преференција, циљева и искустава. Две особе могу проћи кроз исти неуронски процес и донети исту одлуку, али из потпуно различитих разлога. Дакле, можда питање које бисмо требали поставити није да ли су наши избори заиста слободни, већ шта заправо значи да је избор наш“, навели су аутори другог часописа, преноси Индекс .
Погледајте и: