Тако да филм из 1999. године није антиципација Епстајна него је пре нешто што је резиме ствари из прошлости, а тај резиме нас наводи на то да исти механизми владају у различитим епохама и у различитим друштвеним системима, сматра Радојевић.
Декаденција западне цивилизације
„У том смислу, Стенли Кјубрик се реферисао на литерарну основу која је везана за Шницлерову причу из 1926. године и то се односи на једно сасвим другачије време, а Кјубрик је то прочитао у складу са временом кад је тај филм настао. А онда нас то наводи на један други закључак који се односи на неку цивилизацијску матрицу, а то је да се ти декадентни тренуци који су наравно увек везани за релације моћи – политичке, финансијске, сексуалне, какве год, врло често везују уз оно што се назива крај века. И то је нешто што можемо да препознамо као матрицу у различитим епохама“, изјавио је Радојевић за Спутњикову „Орбиту културе“.
Према његовим речима, догоди се по неки пут да се прескочи по неки век, али су ти периоди најснажније декаденције увек везани за крај века и за почетак наредног. Тако да су све те ствари дубоко укорењене и то што се дешавало са Епстајном није никакав изузетак него само једна од станица у историји декаденције, сматра Радојевић.
Имагинација о секташкој завери
Коментаришући теорије завере повезане са филмом „Широм затворених очију“, Радојевић каже да су се око Кјубрика врло често испредале различите легенде а он је сам по себи био део нечега што је, поготово након његове смрти, постало део различитих мистификација.
Кјубрик као аутор у ствари је желео да ствара ултимативна дела и првенствено га је занимало да кад одабере одређени жанр, да онда тај његов филм буде темељ тог жанра и да после тога више нико не може да каже да је направио неку иновацију унутар њега, додаје Радојевић.
„Тако да је у том смислу и тај филм је његов покушај да се направи ултимативно дело које ће обухватити све оно што су ствари везане за сновиђајне моменте и, пре свега, потиснуте сексуалне страсти. И нешто што би условно речено могло да се назива некаквом тајном или секташком причом. Дакле, увек код њега постоји та идеја о делу које је уникатно и да после њега нико више не може тим да се бави. Кад се он тиме бави, онда узима најразличитије аспекте и у том смислу мислим да он није био неко ко је био у могућности да поседује сва та сазнања него да је то више ствар имагинације.“
Кјубрик је Шницлерову новелу подигао на виши политички ниво али то је напросто једна од карактеристика новог времена у ком су сви ти моменти теорија завере толико разрађивани да су постали, малтене опште место преко ког се објашњавају непознате чињенице, додаје Радојевић.
Пад „америчког царства“
Пошто се период декаденције обично најављује пад цивилизације, питање је да ли је Кјубрик филмом „Широм затворених очију“ најавио пропаст америчке империје. Али са друге стране, садашње западно, тачније америчко царство ког врло често називају Новим Римом, у новом времену има искуство претходних империја, сматра Радојевић.
„Кад дође до декаденцији претпостављате да то царство по природи ствари пропада, али ако имате искуство претходних империја и њиховог пада и чињеницу да се налазите у декаденцији, онда покушавате да пронађете стратегије које ће да вас спасити од пропасти. И сада ту постоји нешто што конкретно што се тиче Америке а то је један двоструки систем који постоји. Евидентно постоји нешто што би могло да буде везано за појам декаденције, али са друге стране, ту постоји један систем који их чува, а то је милитаристичко устројство друштва.“
Отпорност на промене
Недовољно добро се детектује на који начин је милитаризам и то војничко устројство утемељено у америчкој држави, а са друге стране постоји нешто што је везано за верску слободу и могућност да се толеришу различите вере у друштву, додаје Радојевић.
И ако постоје верска слобода и милитаристичко устројство, онда декаденција може да буде држана у неком балансу, а уз то постоји и тај принцип претходних империја које су пропадале, истиче наш саговорник.
И онда може да се анализира шта је било погрешно у претходним епохама и како те грешке могу да буду избегнуте. И то је једна од занимљивости савремених друштава која више нису идеолошки јасно профилисана. Сада имамо хибридне системе који нису ни социјалдемократски нити су либерални, него увек постоје различите смесе унутар једног друштва које могу да га учине отпорним на промене.
Пазолинијева Содома
И о Пазолинијевом филму „Сало или 120 дана Содоме“ из 1975. године ових дана се говори као о делу које је „предвидело Епстајна“. „Сало“ је филм о пропасти италијанског фашизма али је интересантно и да је део и Пазолинијевог личног искуства, објашњава Радојевић.
Сам Пјер Паоло Пазолини прошао је кроз нешто што је налик на радњу филма и иницирао је оно што је карактеристика филмова насталих током седамдесетих година где се националсоцијалистичко и фашистичко опредељење изједначавало са сексуалном первертираношћу, додаје Радојевић.
„И то је једна од тих уметничких конструкција које су биле јако згодне у једном тренутку и биле су врло ефектне. Сумњам да то заиста има везе једно са другим и то је био само један врло снажан уметнички правац који је трасирао схватање о томе. Мислим да ту постоје различите друге нијансе које су такве да тешко да можемо везивати националсоцијализам уз декаденцију, јер су нацисти били контра-декаденција.“
И Кјубрик и Пазолини имали су снажну харизму из које врло лако испредати најразличитије теорије. Што се Пазолинија тиче, постоји интересантна књига која се зове „Пазолинијева смрт“ која садржи и анализу цртежа које је радио, додаје Радојевић.
„Преко тих цртежа је антиципирао оно што ће му се догодити у реалном животу и као да је нацртао своје убиство која се десило 1975. године. Тако да када је реч о ауторима тог формата онда је врло лако могуће такве приче конструисати и пронаћи одређена упоришта у томе.“
Субверзија по Лазару Стојановићу
Кад је о Кјубрику реч, тешко је претпоставити да у филму који има тако велике аспирације са тако високим буџетом и моћним структурама које неминовно стоје иза њега, да је могао некога толико повредити па да се онда реагује на та открића у филму, сматра Радојевић.
Напросто се у то не може поверовати јер да се нека тако моћна структура осетила повређеном реаговала бираније и не би дозволила да тај филм икада угледа светло дана, јер то су просто механизми који функционишу, додаје Радојевић.
„Оног тренутка када то дође до јавности онда такве приче само потпомажу фами која прати тај филм. И оне се неће смањивати, напротив, само ће се потенцирати јер ће на тај начин да расте репутација тог филма. Има једна јако занимљива реченица Лазара Стојановића, редитеља филма 'Пластични Исус' која гласи: 'Шта је субверзија у уметности? Ако вас забране, ако вас ухапсе и ако ваше дело никада не пусте у јавност.' То је субверзија а све друго је могућност за додатну експлоатацију“, закључио је Радојевић.
Погледајте и: