Овако ситуацију на Блиском истоку види доктор политичких наука Богдан Стојановић, стручњак за нуклеарно наоружање. Америка је, каже он, проширила причу с почетка напада на Иран - није више битан само нуклеарни програм већ и балистички програм, а онда и Хесболах па и руководство Ирана. Иран је, са друге стране, вешто користио стратегију асиметричног сукоба и напали су цео систем, не само Израел.
„Највише су гађали Уједињене Aрапске Eмирате па тек онда Израел што говори да нападају систем петродолара. Када сада погледате, побегао је капитал са Блиског истока, а ти губици су невероватни. Према неким прорачунима то је десетак милијарди евра на дневном нивоу. Туризам и транспорт су стали као и инвестиције у вештачку интелигенцију. Иран је успео да натера Саудијску Арабију да обрачунава све више и више барела у јуанима“, објаснио је наш саговорник.
Иран је латентна нуклеарна сила
А свему томе претходила је прича о иранском нуклеарном програму коју слушамо већ деценијама. Куриозитет је, каже Стојановић, да су управо САД биле те које су покренуле ирански нуклерни програм још 50 -их година прошлог века али у време када је Иран био пријатељска земља и када је дозвољавао приватизацију својих нафтних постројења. Након исламске револуције 1979. Иран постаје нека врста архинепријетеља и схвата да ће у неком моменту можда бити предмет неког будућег напада. Због тога, подсећа он, 90-их година реактивирају програм, односно ту компоненту која се односи на нуклерно оружје али прави замах програм добија са председником Махмудом Ахмадинеџадом који долази на власт 2005. године.
„Он схвата да ће без нуклеарног програма бити лака мета, јер је гледао је шта се дешавало у Ираку 2003. када је то послужило као аргумент за напад. Парадоксално је то што да је Ирак имао оружје за масовно уништење САД га никада не би напале. Сетимо се говора Колина Пауела са епруветом, који је након много година признао да је то била највећа мрља у његовој каријери, јер се зна да Ирак није имао оружје за масовно уништење. Нешто слично гледамо и данас с тим што, објективно говорећи, Иран јесте тежио можда не да направи нуклерно оружје и да га готовог држи у неком складишту, али да дође на ниво да може у кратком року да га направи уколико потребе то буду захтевале. О томе сам чак и написао и научни рад где сам то категорисао као латентну нуклеарну силу. То значи да она у врло кратком року, да ли су то дани, месец или два није ни битно, али да у неком периоду може да се одбрани и да направи нуклеарно оружје, а да оно буде средство одвраћења – прворазредно дефанзивно средство,“ рекао је Стојановић у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“.
Видели смо, додаје он, да државе које заиста имају нуклеарно оружје као што је на пример Северна Кореја нису предмет напада.
„Не бих искључио, ево усудићу се можда да пројектујем будућност, да уколико би Иран заиста био сатеран у чошак у војном смислу, да ће једино средство одбране бити да они објаве да имају нуклерно оружје. И то је вероватно неки следећи корак“.
Ако не знате шта се дешава, гледајте када се дешава
Иран је, подсећа наш саговорник, имао и тешководни реактор који производи плутонијум, што је један пут до бомбе, а други је путем уранијума. Иран тај пут још није затворио зато што су у складу са споразумом из 2015. забетонирали реактор у Араку где је могао да се производи плутонијум и сада у теорији не могу да направе плутонијумско нуклеарно оружје. Међутим, Стојановић каже да могу да направе уранијумско нуклеарно оружје које, иако је захтевније да се направи материјал, јер је тај процес самог обогаћивања уранијума врло комплексан, они су у томе већ поприлично напредовали.
„Оно што се сигурно зна јесте да ми после две године не знамо шта они имају и да ли имају, колико имају. Због тога је врло незахвално то пројектовати. Слушао сам моге који кажу да Иран нема нуклеарно оружје али ја то не знам, чак сам склонији да верујем да га имају. Ако не знате шта се дешава, гледајте када се дешава. Они су, 2023. када је Међународна агенција за атомску енергију имала приступ њиховим постројењима имали смо информацију да су имали преко 400кг високо обогаћеног уранијума на 60 %. Када се обогати уранијум на 60 % до 90 % треба само 2 дана за једну нуклерну бојеву главу. Они вероватно чувају негде тај уранијум, можда су га обогатили на 80 % и онда је само остало тај инжињерски део да они то накаче на неку балистичку ракету и имају већ готово нуклерно оружје. Тако да говорити о Ирану као држави која нема ту намеру, је неозбиљно, из аспекта науке - није утемељено”, рекао је наш саговорник.
Израел се заглибио у живо блато
На питање шта се заиста десило прошле године када су САД и Израел интензивно 12 дана гађали иранска нуклеарна постројења Стојановић каже даје то био један маркетиншки потез Доналда Трампа, у складу са његовим темпераментом, наративом и имиџом миротворца који је он градио, а који је сада покварио.
„Оно што се десило прошле године, то је била излазна стратегија за Израел који се заглибио у живо блато врло дубоко. Једини начин да изађу из тог сукоба било је да САД искористе то пенетрационо наоружање које Израел није имао, да избаце по иранским нукленим постројењима и да направе своју конференцију за медије на којој су рекли да су уништили нуклени програм и да сада сви могу кући. Тако се и десило. Није било реално да Иран буде уништен, у теорији можда и јесте, али би за то било потребно 2-3 милиона војника, копнена инвазија и то је добро знао и Трамп и његов кабинет. Тада су бацили 14 гбу-57 пенетрационих бомби на иранска нуклена постројења која нису уништили. Највећа ауторитет за то је професор МИТ, Американац Тед Постол лепо је објаснио да, ако посматрате из птичије перспективе, не можете да видите тако широке кратере, уколико су те бомбе заиста отишле на 60-80 метара. Он тврди да су, у најбољем случају, пробиле до 20 метара. Осим тога, Иран је очекивао тај напад, што значи да су они врло лако могли да на време склоне тих 400 кг високо обогаћеног уранијума који је по габариту врло мали и може да стане у један камион. Сигурно га нису оставили Американцима на тацни да га гађају”, објаснио је наш саговорник.
Чак и да су оштетили та постројења, додаје Стојановић, они нису остварили свој циљ, јер нису успорили ирански нуклеарни програм. Парадоксално, наш саговорник мисли да су га убрзали, јер су Иранци схватили да су следећи. Занимљиво је, каже он, да су тада Американци бацили 50 одсто арсенала тих пенетрационих бомби. Према неким пројекцијама, имали су 20, бацили су 14, што доводи до закључка да их је остало само 6.
Иран још чува своје најмоћније оружје
Даљи развој сукоба зависиће према речима нашег саговорника од самог Трампа, тј. колико је он спреман понижења да истрпи, јер једини начин да изађе из овога јесте да САД признају не војни али свакако политички пораз.
„Друга опција је да се ово настави и да не дај Боже ескалира чак до неког нуклерног напада Изрела на Иран. Не бих ни то искључио, јер Израел има нуклерно оружје и уколико би се интензивирали напади Ирана на Израел, Иран још чува своје најмоћније оружје. Један од сценарија је и да Иран изађе и каже да има нуклеарно оружје али то се неће десити све док Иран не буде потпуно на коленима у војном смислу. Све говори да ово што се до сада дешавало нема везе са неким рационалним поимањем, са неким стратешким размишљањем. Ово апсолутно не одговара САД, јер не видим шта су могли да добију из овог уласка у Иран, осим тог неког маркетнишког момента, али се знало да то можда прође једном, не могу два пута да кажу да су уништили нуклеарни програм. Просто није логично”, рекао је Богдан Стојановић.
Погледајте и: