Излазе на видело странице које је - појео мрак! Прича о Србину који је једноставно - прецртан

Ово за Спутњик каже Бошко Милосављевић, сценариста и редитељ документарно -играног филма „Божовић“ који се бави животом писца чије је дело деценијама било потиснуто из јавности:

Иза Милосављевића је изузетно богат, готово двоцифрен филмски опус, који му је донео епитет чувара српског културног наслеђа.

Овај сјајан познавалац српског језика и књижевности креирао је филмове који откривају истргнуте, па и спаљене странице српске историје. И личности које су, попут Григорија Божовића, готово избрисане из нашег културног сећања. Између осталих, Душана Радића, лекара и писца, српског Чехова из моравског краја.

Иза Милосављевића је и „Учитељ из Дримкола“, филм о Анђелку Крстићу, борцу за национална права и српске школе на простору данашње Северне Македоније.

„Божовић се може посматрати управо заједно са Крстићем. То су два пера од круцијалног значаја да се данас боље разуме контекст историјских прилика и околности последњих деценија 19. века и првих деценија 20. века. С једне стране је Крстићев феноменални роман „Трајан“ и тридесетак приповедака, а с друге стране Божовић и стотине његових приповедака и путописа“.

Милосављевић додаје да је Божовић имао занимљиву страст, много је путовао. Прошао је читав „наш свет“, од Скадра и јужније, од Битоља, па све до изнад Книна. Обишао је јако много тачака:

„Писао је, не само о местима, већ и о догађајима који су везани за та места, о конкретним људима, често живим, или онима који су прерастали у домен легенде, једним живим, течним, занимљивим, сјајним српским језиком. А пошто је био човек који је имао и урођен и стечен осећај за традицију, тај језик је с једне стране врло лако читљив, а са друге, он исконски потиче из нашег гусларског приповедања, само је преточен у писану реч тог времена, што је у стилском и значењском смислу фантастична ствар“.

Наш саговорник додаје да је Божовићев рад данас вреднован захваљујући пре свега Гојку Тешићу, Драгиши Бојовићу и Милу Ломпару, али и десетинама других истраживача који су се трудбенички бавили тиме да открију чињенице које су биле јако важне за нас, које и сада јесу, остаће важне.

Милосављевић сматра да је Божовић суштински жртва „црвене куге бољшевизма“, која је прво прекинула династички низ у Русији, а затим донела „пакао на земљу“.

Свет пре комуниста није био идеалан, али у њему, каже, ипак није долазило до сличних ерупција насиља, а посебно насилног уједначавања људи, чија је трагична жртва и Григорије Божовић. Он је, додаје, пре свега био толерантан, драг, помирљив човек, који није успео да преживи рат.

„Избегао је из Београда, огорчен, као и многи други, због потписивања Тројног пакта. Постоје верзије које говоре о томе да је био ратни директор Радио Београда и да је с делом опреме заправо избегао на север Црне Горе. За то нисмо нашли материјални доказ. Могуће је да је то избрисано, много тога је, верујем, избрисано, не само када је он у питању“, каже.

Главни јунак његовог филма 1942. године писао за маргинални часопис у Пљевљима, који је делимично био под контролом Италијана. У њему се, пре свега, залагао за помирење и покушај суживота Срба и муслимана, у језивим околностима. С друге стране, отворено је критиковао комунисте, набрајао је људе који су и пре Пљеваљске битке почели да чине злочине над неистомишљеницима“.

Милосављевић додаје да ће сигурно бити и оних који ће замерити да филм говори о једној страни, али то га не узбуђује, јер искључиво о другој страни слушамо од 1945.:

„Сведоци смо и данас онога што ме чуди, да се и даље снимају филмови, серије, величају се људи попут Броза, Кардеља, Ранковића. Мислим да је стварно довољно речено о њима. Не браним ником да то ради, али бих волео да се и нама који мислимо другачије дозволи да и ми понешто о томе кажемо, да ланемо нешто Богу, што би Црњански рекао“, каже аутор.

Божовић је ухапшен 1944., филм представља и део записника са суђења, стрељан је у Београду, као и десетине хиљада неистомишљеника које је мрак прогутао широм тадашње државе.

Аутор каже да, што је старији, све мање претендује на неку дубоку истину коју може да подели, његови филмови су његово виђење истине. И његових сталних сарадника, продуцента Милана Кићевца и монтажера Горана Мијића. Наратори овог филма су Петар Божовић, Циле Илић и Бојан Жировић.

„Можда сам употребио тешке речи, али бојим се да одговарају ономе о чему говоримо. Важно је да млађи људи сазнају о том делу историје, па да сами донесу суд. Имамо велику културу, али су неке ствари врло оштро поремећене ратовима и оним што је дошло после. Црњански има једну реченицу, не кажем да нема несреће и другде, али другима је дато да одморе, да забораве, а нама ни то није дато“.

Милосављевић се труди да потиснуте чињенице из наше историје младима пренесе и у школи. Професор је српског језика и књижевности у Земунској гимназији.

Пет његових филмова откупио је национални сервис. На питање, зашто се не емитују, нема одговор.

Читаоцима је интернету доступан његов филм „Јего благородије барон Врангел“, најсвеобухватнија прича о судбини последњег команданта Беле армије.

После „Доброчинитеља“, документарне приче о једном од највећих српских задужбинара, Сими Андрејевићу Игуманову, „Божовић“ је његов други филм чија је премијера одржана у Дому културе „Грачаница“. Београдска се очекује у мају.