Амерички утицај у латиноамеричком региону остварује се кроз комбинацију политичких, финансијских и идеолошких инструмената притиска, прилагођених свакој држави појединачно, објашњава у емисији „Спутњик интервју“, др Слободан Пајовић, стручњак за Латинску Америку и професор Факултета друштвених наука у Београду.
Пајовић указује да Сједињене Америчке Државе делују према Латинској Америци кроз више паралелних канала — од директних политичких интервенција, преко економских мера, до идеолошког обликовања политичких елита.
„Ради се о комбинованом приступу у којем се користе финансијски инструменти, политички притисци и идеолошко позиционирање према владама које не одговарају интересима Вашингтона“, наводи он.
Према његовим речима, циљ таквог приступа јесте очување доминантног утицаја у западној хемисфери и спречавање јачања алтернативних глобалних центара моћи, пре свега Кине.
Различити облици притисака: од Панаме до Кубе
Говорећи о почетним фазама америчког деловања у Латинској Америци, наш саговорник посебно издваја Панаму, где се, како наводи, као кључни проблем појавио раст кинеског утицаја у области поморског транспорта и инфраструктуре.
„Почело је са Панамом, да кинеске бродарске компаније имају превише утицаја и као последица, Панама је морала да иступи из кинеске иницијативе Појас и Пут“, наводи Пајовић.
Мексико је, према Пајовићевим речима, био следећа тачка политичког и симболичког надметања у региону, где се, како каже, отварају специфични облици политичког и идеолошког притиска.
У том контексту помиње се и политички дијалог који је, према његовој оцени, имао и симболичку димензију, укључујући и питање промене имена Мексичког залива у „Амерички залив“, што наш саговорник доводи у везу са ширим политичким сукобом са председницом Мексика Клаудијом Шајнбаум, која припада левичарској политичкој опцији.
Када је реч о Венецуели, Пајовић истиче да се према тој земљи у различитим фазама примењују различити модели притиска, при чему се стратегија мења од војних планова ка економским и политичким инструментима.
„У првом мандату постојала је идеја о војној интервенцији, али латиноамеричке државе то нису прихватиле“, наводи он, уз напомену да је у том периоду Венецуела представљала и озбиљан безбедносни изазов због великих миграционих кретања у региону.
У каснијој фази, према његовим речима, доминирају финансијски и идеолошки механизми притиска, уз покушаје међународне изолације политичког врха земље.
„У другом мандату користи се финансијски и идеолошки притисак, усмерен према владама које не одговарају политичким интересима Вашингтона“, наводи Пајовић, додајући да је Венецуела у том смислу третирана и као симбол ширег политичког сукоба у региону.
Посебно наглашава да се ради о држави која је носилац једног политичког пројекта.
„Венецуела је симбол боливаријанске револуције и социјализма у 21. веку“, истиче он.
Геоекономски геноцид над Кубом
У анализи америчког односа према Куби, Пајовић фокус ставља на дуготрајне последице економских ограничења и блокаде, које дефинише као кључни фактор савремене кризе у тој земљи.
Он подсећа да Куба има значајну улогу у историјском и хуманитарном контексту Латинске Америке, укључујући и период пандемије ЦОВИД-19.
„Куба је имала три вакцине које је бесплатно делила и лечила је целу Латинску Америку и свет“, наводи он.
Међутим, како истиче, дуготрајни економски притисак довео је до озбиљних последица по функционисање државе.
„То је геоекономски проблем који сам назвао геоекономским геноцидом“, каже Пајовић, објашњавајући да блокаде доводе до системске економске деградације.
Према његовим речима, последице се огледају у нестанку основних ресурса и колапсу инфраструктуре.
„Нема струје, нема горива, нема лекова, болнице не раде, људи не могу да се оперишу“, наводи он, додајући да је и туризам као кључна привредна грана потпуно погођен.
У ширем историјском оквиру, ситуацију на Куби упоређује са периодом након распада Совјетског Савеза, када је земља остала без спољне подршке и ушла у фазу економског минимума.
„Тада је осмишљен ’план нула’, када држава функционише на најнижем могућем нивоу“, наводи Пајовић.
Он оцењује и да је један од проблема унутрашњи — недовољно разумевање савремених друштвених промена од стране политичке елите.
„Политичка елита није разумела 21. век и није разумела потребе младих који су имали приступ интернету и новим информацијама“, истиче он.
На крају, Куба се у његовој интерпретацији представља као систем који инсистира на политичком континуитету и суверенитету.
„Куба инсистира на суверенитету и националном достојанству“, напомиње Пајовић.
Изборни циклуси: од прогресивних таласа до повратка десничара
Латинска Америка улази у нову изборну фазу у којој се политичке промене не одвијају линеарно, већ у таласима — смењују се периоди јачања прогресивних влада и повратка деснице, уз све израженији утицај глобалних политичких модела.
„Политичка историја Латинске Америке у 21. веку има изражену цикличност — једном доминирају прогресивне владе, а затим долази повратак деснице“, наводи Пајовић.
Претходни изборни циклус већ је показао промену политичког ветра у региону. Чиле је добио десног председника Каста, у Боливији је после дугог периода доминације Покрета за социјализам дошло до заокрета, док је и Еквадор прешао у десни политички блок.
„Реч је о лидерима који су у великој мери инспирисани Трампом и његовим начином политичког деловања“, истиче Пајовић.
Предстојећи изборни циклус 2026. године означава једну од најгушћих политичких тачака у региону. Бразил, Колумбија, Костарика, Хаити и Перу улазе у паралелне изборне процесе, док ће у Боливији локални избори показати да ли се Покрет за социјализам опоравио након претходног пораза.
У Бразилу, политичка позиција Луиза Инасија Луле да Силве остаје релативно стабилна, упркос унутрашњим и спољним притисцима. Пад Жаира Болсонара и његов политички и правни статус значајно су ослабили десни блок, док се опозиција суочава и са недостатком политичког искуства нових кандидата.
„Болсонаро је у затвору након покушаја државног удара, док његов политички наследник нема довољно искуства и ослања се на део економске елите повезане са Трамповим круговима“, наводи Пајовић.
Колумбија се издваја као једна од најстабилнијих економија у региону, са константним растом и без великих економских потреса. Долазак Густава Петра на власт означио је историјски преокрет — први пут у историји земље левичарски председник редефинисао је однос политичке елите и грађана.
„Петро је демистификовао политичку елиту и отворио институције према народу“, оцењује Пајовић.
Његов политички наследник Иван Сепеда улази у изборе са реалним шансама, упркос тензијама у односима са САД, додаје он.
Костарика остаје специфичан политички случај — стабилна, неутрална држава без војске, често називана „Швајцарском Централне Америке“. У тој средини, социјалдемократска опција и даље има значајан простор за политички успех.
Ако прогресивне снаге задрже власт у Бразилу, Колумбији и Костарики, регион би могао остати трајно политички подељен. На једној страни налазиле би се државе попут Чилеа, Еквадора, Парагваја и Аргентине, док би на другој остали Бразил, Мексико и Колумбија као кључни прогресивни стубови.
„То значи блокаду латиноамеричког регионализма и слабљење организација које су раније омогућавале заједнички наступ у међународној политици“, закључује Пајовић.
Погледајте и: