Опомена Марије Захарове се, наравно, састоји у упозорењу да је колапс наше планете можда још и ближи него што страхујемо. Док је утешни део садржан у обавештењу да постоје силе – довољно одговорне и довољно моћне – да покушају да то спрече, и то са шансама да успеју које су, макар, веће од нереалних.
Процес рађања новог поретка
”Наше две земље су”, додала је Захарова, ”фактор стабилизације у међународним односима.”
А само дан пре ње је и председник Кине Си Ђинпинг, који је познат по томе што се не размеће речима, па његове речи треба схватити утолико озбиљније, у истом упозоравајућем тону оценио да се ”међународни поредак распада у растројство”. Уз опис своје огромне државе као ”стабилизујуће силе” у таквом свету.
Застрашујући опис колапса и растројства овог света очигледно није претеран имајући у виду текуће ратове у Европи – где је поврх свега Француска почела да звецка и нуклеарним оружјем – и на Блиском истоку где агресија Америке и Израела на Иран прети да разори и светску безбедност и светску економију истовремено.
А додатни проблем састоји се у томе што је главни виновник планетарног колапса и растројства поретка – чему треба додати и ситуацију у Латинској Америци – досадашњи власник оног поретка заснованог на (његовим) правилима да ради шта хоће, који се сад урушава. Тако да све ово на шта упозоравају Марија Захарова и Си Ђинпинг – у оптимистичкијем тумачењу – може да се схвати и као процес рађања новог поретка. Међутим, колико год да је, услед тога, хаос вероватно неминован – јер се ниједан хегемон неће добровољно одрећи своје хегемоније и привилегија које из тога проистичу – та неминовност читав процес не чини и мање опасним. Напротив.
Све ближа стратешка координација
У таквом контексту, елем, током прошлонедељне посете руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова Пекингу, Си Ђинпинг заложио се за још ”ближу и снажнију стратешку координацију Кине и Русије у одбрани њихових легитимних интереса и” – штавише – у ”заштити јединства земаља Глобалног југа”, илити Глобалне већине, како се на Колективном западу, као доскора јединственој геополитичкој целини, све учесталије назива сав остали део света који престаје да буде плен његових интереса и колонијалних профита.
Говорећи о међусобном односу две земље, Си је нарочито поздравио ”развој свеобухватног стратешког партнерства координације на високом нивоу” – што је фраза која значи да Кина и Русија блиско сарађују у свему – а напоменуо је и да две земље треба још и да ”продубе сарадњу на свим фронтовима”, да ”одрже стратешку одлучност, поверење и узајамну подршку, и да раде на заједничком развоју”, те да поврх тога ”јачају мултилатерализам” и ”промовишу развој међународног поретка у праведнијем и разумнијем правцу”.
Што ће рећи да Кина и Русија постају све ближе, те у таквом капацитету стају у заштиту свих осталих жртава (досад) Колективног запада и његовог поменутог поретка заснованог на правилима да их експлоатише како год му одговара.
Пропаст хегемоније Запада
Са своје стране је и Сергеј Лавров, обраћајући се медијима у Пекингу, где се није састао само са Сијем него је чак четири сата провео у разговору са својим колегом Ванг Јием, јавно прогласио да две земље желе ”пропаст отворених покушаја Запада да одржи (…) своју хегемонију, у веровању да 500 година искуства у освајању света и његовом потчињавању својим интересима (…) које су му омогућиле да живи на рачун других – укључујући трговину робовима и колонијализам – може некако да модернизује и да настави да живи на рачун других и потчињава их својој вољи. Ни Кина ни Русија, нити убедљива већина земаља у свету”, нагласио је Лавров, ”не могу да се сагласе са таквим приступом.”
Упозорење Савета за спољне односе
Тако да не чуди што утицајни амерички Савет за спољне односе, у једној скорашњој студији о односима Кине и Русије, опомиње да ”рапидни успон” њиховог стратешког савезништва представља ”највећу претњу виталним интересима САД у последњих 60 година” јер ”преобликује глобални пејзаж”. При чему додатни проблем Америци представља то што су ”међу три велике силе данашњице, (ове) две неупоредиво ближе једна другој него Сједињеним Државама”. Којима се пак препоручује да одустану од јалових снова да унесу раздор међу њих.
Зашто Вашингтон не може да унесе раздор у однос Пекинга и Москве као 70-их година прошлог века? Колико је свеобухватно, и шта за остатак света значи, савезништво Русије и Кине? И шта може да се очекује од најављених посета Доналда Трампа и Владимира Путина Си Ђинпингу идућег месеца?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили Ђуро Билбија, уредник портала ”Факти”, и виши научни сарадник Института за међународну политику и привредуАлександар Митић.