Ово је речено на десетој међународној конференцији „Русија и свет: дијалози – 2026. Нова стварност“, одржаној на Факултету политичких наука у Београду, у организацији Центра за руске студије овог факултета и руског Националног истраживачког института за развој комуникација.
Циљ скупа, како је речено, био је стручна процена и анализа нових реалности развоја унутар словенског света, фактора који доприносе дијалогу и разматрање перспектива одрживе сарадње међу државама, друштвима и научним заједницама.
У фокусу расправе нашла се словенска идеја као историјски и политички феномен који се, према оцени учесника, стално креће између културног идентитета, геополитичких пројекција и практичних ограничења савременог међународног поретка.
Историјско искуство као основа словенског питања
Према речима историчара др Милоша Ковића, савремена политичка и идентитетска питања Словена не могу се разумети без дубоког ослонца на историјско искуство. Он наглашава да идеолошке интерпретације имају пролазан карактер, док историја остаје трајни оквир разумевања.
„Историјско искуство народа мора бити важније од сваке идеологије, јер идеологије долазе и пролазе, мењају се и прилагођавају околностима, док историјско искуство остаје као трајни слој идентитета који одређује и политичке изборе и културне оријентације једног народа“, истиче Ковић.
Он посебно наглашава значај средњовековних веза међу словенским народима, указујући на мисију Ћирила и Методија као темељ културног и духовног повезивања Словена.
„Мисија Ћирила и Методија представља један од кључних тренутака у историји Словена, јер је тада по први пут артикулисана идеја заједничког културног и духовног простора, што је у каснијим вековима остало као латентна, али стално присутна основа словенске свести“, наводи он.
Ковић посебну пажњу посвећује и личности Светог Саве, који, како је рекао, представља симбол дубоких српско-руских и шире словенских веза.
„Свети Сава је кључна фигура српске историје, али оно што се често занемарује јесте чињеница да је његово монашко искуство повезано са руским монашким присуством на Светој Гори, што јасно говори о томе да су српско-руски односи дубоко укорењени још у средњем веку и да нису производ модерних политичких околности“, наглашава Ковић.
Он указује да су западне интерпретације словенске идеје често имале инструментални карактер.
„Од илирске идеје до аустрославизма и каснијих британских геополитичких пројеката, словенска идеја је често била предмет спољног обликовања, при чему су велике силе настојале да кроз различите моделе организације словенског простора усмере његов политички и цивилизацијски развој у правцима који су одговарали њиховим интересима“, истиче он.
Говорећи о Југославији, Ковић оцењује да је она настала као део шире геополитичке стратегије.
„Југословенска држава није била само резултат унутрашњих националних процеса, већ и производ ширег европског геополитичког контекста, у којем су британске и аустријске политичке идеје имале значајан утицај на обликовање простора између немачког и руског света“, наводи он.
Ковић наглашава да се пред Србима данас отвара ново историјско раздобље у којем кључну улогу има слободно одлучивање о сопственом путу.
„За Србе је од пресудног значаја веза са Русијом и евроазијским светом, заснована не само на словенству, већ и на православној вери“, оцењује он.
Истовремено, као централно национално питање види потребу за реинтеграцијом српског народа на простору бивше Југославије, које је, како закључује, остало отворено након њеног распада.
Словенски свет и проблем самопоимања
Др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука, фокус ставља на питање самосвести Словена и начина на који се словенски идентитет формирао у односу на Запад.
Према његовим речима, панславизам XIX века представља преломни тренутак у којем Словени почињу да одбацују негативне стереотипе који су им били приписивани из романско-германског цивилизацијског круга.
„Један од кључних момената панславистичког процеса био је преокрет у самосвести Словена, односно одбијање да се прихвати већ устаљена антисловенска цивилизацијска стигма. Словенски свет је тада почео да се самоозначава на начин који подразумева афирмацију позитивних вредносних атрибута, а не њихово негирање кроз туђе интерпретације“, истиче Копривица.
Он, међутим, упозорава да овакав процес носи и одређене ризике.
„Постоји опасност да се идеја словенског света сведе на пуко окупљање оних који су историјски неправедно маргинализовани, при чему би заједнички идентитет био заснован искључиво на негацији западних стереотипа. У том случају, уместо стварања аутономне цивилизацијске позиције, ми бисмо заправо остали у оквирима исте зависности од Запада, само у обрнутом облику“, наводи он.
Копривица посебно наглашава да словенски идентитет мора бити отворен процес, а не затворена идеолошка конструкција.
„Словенство би требало да представља оквир унутар којег се поставља питање властитог историјског пута, а не унапред дефинисан одговор. То значи да се не ради о статичној идеји, већ о динамичком процесу цивилизацијског саморазумевања“, истиче он.
У савременом контексту, Копривица указује на проблем фрагментације словенског простора.
„Тешко је говорити о јединственом словенском погледу на свет, јер ми заправо имамо руски, српски, белоруски, словачки и друге националне перспективе, које се само делимично преклапају. Због тога се евентуална координација може заснивати само на секундарним тачкама додира, а не на јединственој политичкој свести“, наводи он.
Он такође упозорава на утицај западних дискурса у обликовању међусловенских перцепција.
„Словенски народи често једни о другима знају оно што је филтрирано кроз западњачке дискурсе моћи, што значи да се и унутар словенског света репродукују обрасци мишљења који нису аутохтони, већ посредовани спољним интерпретацијама“, констатује Копривица.
Историјске поделе и савремена Европа
Јан Чарногурски, некадашњи премијер Словачке, свој приступ заснива на дугим историјским процесима, наглашавајући да су Словени кроз историју често били приморани на прилагођавање како би очували опстанак.
„Словени су у многим историјским периодима били приморани да се повезују са својим суседима, јер нису имали довољно снаге да самостално организују одбрану од великих миграционих таласа и освајачких похода који су долазили са различитих страна Европе“, истиче он.
Он посебно указује на значај верског раскола из 1054. године.
„Питање филиокве и велики црквени раскол представљају догађај који је имао далекосежне последице, јер је њиме хришћански свет подељен на источни и западни део, а та подела се касније рефлектовала и на политичке и културне односе међу народима“, наводи Чарногурски.
Говорећи о модерном периоду, он указује на различите историјске путање словенских народа.
„Док су Руси кроз Куликово поље започели процес ослобађања од татарске власти, Срби су након Косова ушли у период губитка државности, што је обликовало различите историјске путање унутар истог цивилизацијског простора“, истиче он.
У контексту Двадесетог века, Чарногурски наглашава да су идеолошке поделе и геополитички сукоби додатно фрагментисали словенски простор.
„Европа је након Другог светског рата била подељена на блокове, а словенски народи су се нашли на различитим странама те поделе, што је додатно отежало могућност њиховог политичког и културног обједињавања“, наводи он.
Он се осврнуо и на савремене европске интеграције, истичући да су оне у почетку имале позитивну перцепцију.
„Европска унија је у почетку изгледала као простор стабилности, развоја и цивилизацијске модернизације, али су каснији процеси показали да интеграције доносе и нове облике политичких обавеза и ограничења суверенитета“, истакао је Чарногурски.
Погледајте и: