Неоколонијализам није нов феномен, али су се његови облици кроз време мењали. Кључна прекретница догодила се након пада Совјетског Савеза, када је Запад добио простор да своје моделе наметне без озбиљног отпора, објашњава Кршљанин.
„До тад су имали један велики искорак напред, до којег су дошли за многе на Западу сасвим неочекивано и заправо мирним путем. А то је био пад Совјетског Савеза и самим тим нестајање источног блока. Те земље су заправо колонизоване — али на један ’зашећерен’ начин, тако да су сви били одушевљени што постају колоније. Речено им је: сада ћете имати више демократије, бићете слободнији, боље ћете живети“, каже он.
Међутим, како додаје, реалност је била другачија.
„Супротно томе, они су остали на дну европске лествице. Добили су нешто више формалне слободе, али су изгубили социјалну одговорност државе. Ушли су у систем организоване пљачке. Све то о чему говоримо као о ’условима’ и ’поглављима’ за улазак у Европску унију — то су заправо услови за улазак у систем организоване експлоатације“, наводи Кршљанин.
Југославија као преломна тачка
Кршљанин истиче да је агресија на СР Југославију 1999. године била кључни тренутак преласка са „меких“ на отворено агресивне методе.
„Постоји књига иза које стоји Строб Талбот, тадашњи заменик америчког државног секретара, где се отворено каже да наводно страдање косовских Албанаца није био прави разлог за НАТО агресију, већ одбијање наше земље да се потчини новом економском систему који је свима наметан. Ми смо им били проблем јер нисмо имали разлог да уводимо тоталну приватизацију преко ноћи“, истиче он.
Он наглашава да таква врста непослушности није могла бити толерисана.
„С обзиром на нашу историју и снагу, таква врста непослушности није смела да се дозволи. Дошло се до тога да је НАТО, на своју педесетогодишњицу, водио први и једини рат у својој историји који није успео да добије“, констатује Кршљанин.
Демографска цена „европског пута“
Један од најтежих показатеља последица неоколонијалног модела, према Кршљанину, јесу демографски губици:
„Ако погледамо последњих 25 година, међу првих 20 земаља у свету по паду броја становника налазе се готово искључиво бивше социјалистичке државе. Србија је изгубила око 13 одсто становништва. То је страшно.“
Наш саговорник посебно наглашава природни пад становништва.
„Ми губимо око 35.000 људи годишње само на основу разлике између рођених и умрлих. То је око 100 људи дневно. Када се томе додају године ковида, долазимо до тога да смо изгубили близу милион становника — и то без урачунатих миграција.“
Губитак „меке моћи“ Запада
Кршљанин сматра да Запад и даље поседује технолошке инструменте утицаја, али да је изгубио кључни елемент — привлачност.
„Мека моћ у технолошком смислу постоји — имају средства за пропаганду и ’испирање мозга’. Међутим, изгубили су привлачност. Некада су сви веровали у њихове приче о слободи и демократији. Данас чак и људи на Западу све више говоре да живе у систему који је постао високо репресиван“, истиче Кршљанин.
Он наводи и лично искуство из разговора са западним интелектуалцима:
„Један британски публициста ми је рекао: ’Ми живимо у диктатури’. Људи се кажњавају за ситнице које задиру у њихове слободе. Оно што је некада било привлачно — данас то више није“, сматра је наш саговорник.
Светска већина против неоколонијализма
Према његовим речима, формира се нови глобални баланс снага, у којем кључну улогу имају земље које одбијају неоколонијални модел.
„Светска већина, на челу са Русијом и Кином, већ је претекла Запад у многим областима — у економији, демографији, па и морално. Они имају седам милијарди људи, а Запад једва милијарду. Ми морамо да изградимо механизме сарадње и солидарности међу тим земљама“, наводи Кршљанин.
Посебно истиче значај организовања, јер, како каже, Запад има предност у пропаганди и медијима.
„Ми морамо да створимо систем који ће, као некада антифашизам, ујединити људе око идеје равноправности и развоја кроз сарадњу. Они нуде пљачку и доминацију — ми морамо да понудимо алтернативу“, категоричан је Кршљанин.
Кршљанин указује да се конкретни примери отпора већ виде у Африци: земље попут Малија, Нигера и Централноафричке Републике показале су да је могуће супротставити се. На њима су, како каже, примењивани најбруталнији методи, па су се и они очеличили.
„То више није Африка о којој смо учили у школи. Стандард просечног Африканца није толико далеко од нашег. Имају приступ информацијама, технологији и све више самопоуздања“, објашњава он.
Према Кршљаниновим речима, кључ у проналажењу одрживог друштвеног модела:
„Нама треба систем који је окренут човеку — који комбинује слободу, демократију и социјалну сигурност. Данашња технологија омогућава да читаво човечанство живи пристојно. Пример Кине то јасно показује.“
Борба против неоколонијализма није само политичко питање — то је борба за достојанство, за равноправност и за право народа да сами одлучују о својој судбини, закључује Кршљанин.