Тенори, баритони и басови стопљени у један савршени глас – богат и раскошан, али истовремено неразметљив; снажан и моћан, али и дубоко осећајан и умирујући – то је звук који петнаестак певача једног од најбољих хорова на свету ствара како на концертној сцени, пред хиљадама гледалаца, тако и у црквама и храмовима, пред верницима усредсређеним на молитву.
Сила привлачности
Хор Сретењског манастира данас, на Ђурђевдан, појао је на литургији у Храму Светог Александра Невског у Београду. Чувени ансамбл допутовао је у Србију поводом снимања документарног филма „Сила привлачности“ („Притяжение“) о духовној повезаности разних народа и култура.
Поред Храма Светог Александра Невског, чланови хора су током протеклих неколико дана обишли и Цркву Ружицу на Калемегдану, Храм Свете тројице (Руску цркву) и Народно позориште, као и Српску костурницу бранилаца Београда на Новом гробљу.
„'Сила привлачности' је велики пројекат који обухвата разне градове и земље, а Србија и Београд су једна од његових епизода. Пројекат се бави културном разменом, међусобним деловањем, тиме колико су Русија и друге земље, сада конкретно Србија, тесно повезане, колико се наша историја дуго преплиће“, каже Андреј Полторухин.
Словенско заједништво
Хор је пре Србије обишао Јерменију и Узбекистан, а на питање шта је оно што може да препозна као специфичност српске културе и менталитета, у поређењу с другим културама с којима је био у контакту, наш саговорник истиче да је реч, пре свега, о словенском заједништву.
„Увек смо знали да су Срби наши пријатељи, наша подршка. Мислим да и Срби осећају ту везу. Наши језици су слични, уз све разлике, ипак можемо да се разумемо јер је фонетика веома слична, само звучање. А повезује нас и вера. Сваки пут када дођем у Србију имам осећај да сам код куће, код дивних пријатеља, сусреда, који нас увек срдачно дочекају. И, ево, данас треба да одемо, а не иде ми се одавде“, каже Андреј Полторухин.
Претходно је Хор Сретењског манастира у Србији боравио у октобру прошле године, када је наступио у Сремским Карловцима, у оквиру манифестације „Дани духовне културе Русије“, док је у Храму Светог Александра Невског последњи пут наступао 2013. године.
Андреј Полторухин потврђује да Хор Сретењског манастира пружа велику помоћ и подршку и Србима на Косову и Метохији и додаје да ће чланови ансамбла радо обићи и то подручје, уколико буде било могућности.
„Ми смо увек спремни. Били смо и у Донбасу и, уопште, где год нас позову да дођемо, трудимо се да се одазовемо. Тако да, ако буде такве могућности и благослова, наравно да бисмо дошли“, каже Полторухин.
Музика која узноси душу
Хор Сретењског манастира, који постоји више од шест векова, тренутно броји 18 чланова, нешто мање него пре пандемије. Основна мисија овог ансамбла јесте да чува традицију руске духовне певачке културе. Савремени састав формиран је почетком 90-их година прошлог века.
Поред колективног звука који код слушалаца истовремено изазива и усхићење и спокој, остаје тајна и како диригенту успева да комуницира с хором тако што слуша речи свештеника, хвата његов тоналитет буквално руком у ваздуху, а онда све то претвара у музику.
Говорећи о неизрецивој енергији која прожме свакога ко је у прилици да чује Хор Сретењског манастира, диригент истиче да певање у храму не може да се пореди с концертним наступима, јер је реч пре свега о служби Богу.
„Концерт је концерт, то је у неком смислу уобичајен догађај, на којем певамо различите композиције. А на богослужењу наш задатак је да у име свих који се моле узносимо речи које су у срцу свакога. То је велика одговорност, али и радост што учествујемо у богослужењу, што саслужујемо свештенству. Зато увек с посебним страхопоштовањем и побожношћу певамо у храму. То је основна мисија хора. Наравно, имамо и обимну концертну делатност, али ако не бисмо учествовали у богослужењима, онда то више не би био Хор Сретењског манастира, већ само неки световни концертни хор“, наглашава диригент.
У савременом свету који пролази кроз велике кризе и сукобе, који је ужурбан и заглушен буком, вера је, према речима Андреја Полторухина – „светионик, оријентир, нешто за шта човек треба да се држи“.
„У овом нестабилном свету, управо вера и богослужење дају човеку могућност да се врати себи. Често смо окружени бројним сметњама, бригама, буком која нас одвлачи од нас самих. А богослужење, и духовна музика у њему, враћају нас и Богу и нама самима, оном најбољем у нама“, закључује наш саговорник.