Овако истраживач студија безбедности Никола Вујиновић гледа на план немачког министра спољних послова Јохана Вадефула у којем се залаже за опсежне промене које би Европску унију претворили у ефикасније политичко тело, посебно у областима спољне политике и безбедности.
Вадефул је у шест тачака свог плана предложио механизам „појачане сарадње“ који би подразумевао да, када нема заједничког напретка свих 27 држава чланица, мања група одабраних земаља донесе одлуку у заједничком интересу.
Такође позвао је на замену принципа консензуса у спољнополитичким питањима гласањем квалификованом већином, како би се спречиле дуготрајне блокаде од стране појединих држава, а предложио је и убрзање проширења ЕУ кроз постепено приступање нових чланица.
Немачка ефикасност као „Животињска фарма“
Наш саговорник објашњава да су овакве идеје већ неко време у оптицају и додаје да Немачка види своју субјективност у Европској унији – она жели да ЕУ учини што ефикаснијом, да је што више учини државом, иако она то није, како би могла да постане геополитички актер, који сада свакако није.
Та прича о Коалицији вољних који желе да гласају у име осталих почела је и пре ових проблема са Мађарском, Словачком и сличним земљама, када се видело да потребни консензус често не може да се оствари. Ово је нешто што ће, ако се деси и оствари, потпуно променити Европску унију као организацију и то више неће бити Европска унија какву познајемо, каже Вујиновић за Спутњик.
Оваква замисао, каже, разумљива је са становишта ефикасности. Немачка жели да учинити ЕУ структуру ефикаснијом, а та ефикасност ће допринети и геополитичком актерству и способности да се одговори на војне и безбедносне претње, као и да се унапреди економија, али ће угрозити једнакост. Дакле, неће више моћи да се говори о једнакости, већ ће неки бити једнакији од других — нешто слично Орвеловој „Животињској фарми“, додаје Вујиновић.
Реакције других
Од оног тренутка када је Немачка одлучила да поново упали своју машину војне индустрије — данас има око седам пута више војних предузећа него што је имала пре три или четири године — она ће кренути да заокружује своју доминацију у Европи. Преостаје да се види каква ће бити реакција Француске и осталих држава ЕУ.
Не видим будућност Европске уније као такве уколико изостане једногласност, односно консензус. Самим тим, ако до оваквих промена дође, то ће узроковати низ других „егзита“, сличних изласку Велике Британије из ЕУ. Просто не могу да замислим да ће, рецимо, Шпанија дозволити да не буде једна од оних које имају право гласа. А мени се некако чини да се у кругу Немачке, Француске, Италије и евентуално Пољске говори о тим државама које ће заиста имати право гласа, док ће сви остали бити у другом плану.
Можда ће се наћи и неко соломонско решење, каже наш саговорник, што је можда и највероватније. Оно би подразумевало да нове чланице, као што је најављено у шест немачких тачака, немају право гласа. То се, сигруно и пре свих, односи на Србију која је виђена као експонент Руске Федерације, па и Кине.
Добровољно ропство
Вујиновић напомиње да је лично против било каквог уласка у било коју организацију где члан нема право гласа, али да то не значи да ће такав однос снага свима сметати.
Што се тиче тачке о проширењу и олакшавању проширења, то иде једно са другим. Већ се прича о томе, а чак су неке државе, попут Албаније и Црне Горе, устврдиле да су више него спремне да уђу у Европску унију по том критеријуму да немају право гласа.
Ово је, каже Вујиновић, пре свега геополитички потез Немачке која диктира процесом редефинисања Европе, мада се види да Француска жели на неки начин да учествује у свему томе, међутим, још није смислила конкретан приступ. Циљ је да се увуче што више кандидата како би се заокружио геополитички простор Европске уније и на тај начин спречили спољни утицаји — било да је у питању Руска Федерација, Кина или чак Сједињене Америчке Државел.
Све су ово очекивани потези Немачке и за очекивати је да ће се они само пооштравати како ситуација буде ишла негативно по ЕУ све до, нажалост, онога што је било познато од 1939. до 1945. године као Европа нацистичке Немачке и Трећи рајх, закључује Вујиновић.
Погледајте и: