А и Немачка више не жели да буде доле, већ прети да ће изградити најјачу војску у Европи.
Сукоб Трампа и Мерца
Тако да је сасвим оправдано што се поставља питање шта ће све то значити за будућност НАТО-а, и, штавише, да ли ће га заменити нешто још горе?
Питање америчког повлачења из Европе, притом, није онолико неочекивано као што се можда учинило свима који нису обраћали довољно пажње кад је немачки канцелар Фридрих Мерц – у једном типично трамповском окршају тешком каприциозношћу – саопштио да је Иран понизио Америку која не зна ни зашто је ушла у рат на Блиском истоку ни како да из њега изађе, да би му на то Доналд Трамп увређено узвратио да он – Мерц – нема појма о чему прича, да је неуспешан у свему и да му се земља распада.
Да би онда тај обрачун НАТО савезника ескалирало до Трампове најаве повлачења из Немачке – ”много више” од најпре најављених 5.000 војника, како је сам рекао – а поврх тога и из Шпаније и Италије током наредних шест до 12 месеци јер се ни оне нису показале корисним, напротив, у рату против Ирана.
Контекста ради, у Немачкој је тренутно – да је брани од некога ко нема намеру да је нападне, дакле, прецизније, да је окупира, то јест, да је држи ”доле” – стационирано око 36 и по хиљада америчких војника. И три пута мање у Италији – око 12 хиљада – и готово 4.000 у Шпанији, што се поприлично адекватно може посматрати и као резултат пораза сила Осовине у Другом светском рату који је (по)трајао, ево, све до сада, те Мадридског пакта генералисимуса Франциска Франка – носиоца Хитлеровог Великог крста Реда немачког орла – и Американаца који на такве појединости, очигледно, нису били довољно гадљиви да би их то спречило да склопе наведени пакт којим је и у Шпанији у Хладном рату успостављено америчко војно присуство као и у осталим земљама које су ослободили тако што су их окупирали.
Изненађеност Каје Калас
Немачки министар одбране Борис Писторијус на најаву је америчког повлачења одреаговао прилично равнодушним коментаром да је то било и очекивано – услед чега и утисак да нема ништа против тога, а и то је прилично разумљиво ако се имају у виду поменуте (оживљене) немачке амбиције – тако да је само Каја Калас испала затечена – каже, изненадила се – оваквим развојем догађаја у пакту на чијем би челу сад била уместо Марка Рутеа да није била исувише ратоборна. Па су зато ипак морали да је ставе на чело европске дипломатске службе (што понајвише говори о циљевима европске дипломатије).
Елем, Каја Калас се изненадила најавом америчком повлачења зато што није била у стању да прочита, или да се сети, да је ”Њујорк тајмс”, поред осталих, још 2020. писао о плановима (тадашње) Трампове администрације да америчко војно присуство у Немачкој смањи за 25 одсто, односно за око 9.500 војника, што је и тада – сасвим предвидљиво – тумачено као потез који ће ”уздрмати НАТО” и ”обрадовати председника Русије Владимира Путина”. А две године раније исти лист је известио и о Трамповој идеји која би, како је оцењено, била ”равна уништењу НАТО-а – повлачење Сједињених Држава” из северноатлантског пакта.
Тако да само шефици дипломатије Европске уније може да буде јасно шта ју је сад тако изненадило, док је знатно више разумевања исказао њен колега русофоб Доналд Туск, премијер Пољске, оценом да највећа претња НАТО-у нису његови спољни непријатељи него, такорећи, унутрашњи непријатељи, то јест ”текућа дезинтеграција”. ”Морамо”, каже, ”да учинимо све што је потребно да прекинемо овај ужасни тренд”.
Наоружавање Немачке
А то, поред осталог, намеравају да учине и даљим наоружавањем. Као да су заборавили све лекције историје, с тим што треба имати у виду и опомену Дмитрија Медведева да истинска денацификација никад није ни спроведена у Немачкој.
Немачка, у сваком случају, планира да у наредне три године за своје наоружавање потроши 500 милијарди евра; а и Европска комисија направила је План спремности 2030. у склопу кога ће на оружје отићи више од 800 милијарди евра.
Зашто се заправо наоружава европски део НАТО-а? Зашто се Америка повлачи из Европе? И да ли је на помолу нови антируски војни савез, без Америке али са остатком Украјине у свом саставу?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили новинар и социолог Слободан Рељић и политиколог и народни посланик Александар Павић.