„Дигитални багер“ руши зид ћутања - отворени нацистички мрачни архиви
Немачка је за време Другог рата бројала 80 милиона људи, чије су две трећине биле уплетене у нацистичку партију. Били су веома добро умрежени, тако да верујем да готово нема породице у Немачкој која неће, чепркајући по сада отвореним тамним архивама, пронаћи неког свог непосредног претка.
SputnikОвако дугогодишњи дописник „Политике“ из Немачке
Мирослав Стојановић коментарише то што је Национални архив Сједињених Америчких Држава коначно отворио своја дигитална „врата“. Стотине хиљада Немаца похрлило је да кроз њих сазна истину о свом пореклу у акцији коју су немачки медији назвали „дигитални багер“, а коју
Стојановић детаљно описује у свом тексту.
С обзиром на то да су релативизација нацизма и историјски ревизионизам у пуном јеку, логично је претпоставити да по архивима многи копају не само из грозничаве потребе да сазнају истину о себи и улози своје породице у страхотама Другог светског рата, већ и да се похвале међу пријатељима и вршњацима да им је предак био нациста.
Отварање очију
Стојановић каже да не може бити сигуран у мотиве истраживања потенцијалног нацистичког порекла, будући да је у току масовна релативизација свега шта се десило у прошлости широм Европе, али да је у Немачкој и законска и уставна атмосфера још таква да се све што је повезано са нацизмом кажњава. Међутим, додаје он, знатижеља и те како постоји.
У Немачкој се та знатижеља јављала у неколико таласа. Одмах после рата, наравно, постојао је велики зид ћутања, јер је још било нациста који су били у пуној физичкој, интелектуалној и политичкој снази. Они су били чак и у првим западнонемачким владама, рецимо код Конрада Аденауера. Први талас озбиљнијег преиспитивања дошао је вероватно са „шездесетосмашима“ — младим левичарским светом који је показао велико интересовање да приупита своје родитеље шта су радили и где су били у време нацизма, али - ту нису имали много успеха, каже Стојановић за Спутњик.
Прво велико отварање немачких очију догодило се 1978. године, када је приказана чувена америчка троделна телевизијска серија „Холокауст“, која је уједно и увела тај термин у употребу. После емитовања у Америци највећи одјек имала је управо у Немачкој. Огроман број људи је гледао ту серију — процењује се око 20 милиона Немаца — што је било изузетно значајно, имајући у виду да тада није свако имао телевизор. То је, каже наш саговорник, за многе био први сусрет са стварним дешавањима у Аушвицу и другим логорима. Ипак, након свега тога поново је наступио период ћутања о запечаћеној немачкој историји.
Американци су у Берлину дуго чували тај документациони центар, чије се архиве сада налазе у Америци. У тој огромној грађи пописани су чланови нацистичке странке и сви који су били повезани са нацистичким системом — од Хитлерјугенда до женских организација. Процењује се да су нацисти тада имали између девет и десет милиона непосредних чланова, али је много више људи било посредно укључено — чак до две трећине Немаца, истиче Стојановић.
Тај документациони центар Американци су предали Немцима. Наравно, пре тога су све фотокопирали, оригинале су однели, а питање је да ли су баш све дали Берлину. Наравно, тако нешто се никада не чини и обавештајне службе увек имају ту врсту информација као неку врсту експлозивне политичке бомбе која увек може да се активира.
Данас та бомба нема више ефекта
Већ је било неколико „активирања“ до сада, подсећа он, а добар пример је чувени немачки писац и нобеловац Гинтер Грас који је и сам признао у позним годинама да је био у Хитлеровој странци. Та вест је експлодирала управо зато што је Грас представљао неку врсту критичке савести Немачке, а био је и врло жесток критичар свега што се збивало у нацистичком времену.
Драстичан је био и случај Георга Кизингера који је био канцелар Немачке крајем шездесетих година, а после се сазнало да је био нациста, високи функционер у Хитлеровом министарству спољних послова и председник Хришћанско-демократске уније, данашње партије актуелног канцелара Мерца.
Слично је било и са Хансом-Дитрихом Геншером, дугогодишњим министром спољних послова, најдужим у немачкој историји. Он се на тој позицији задржао 23 године и био је члан разних влада. Када је хтео да се кандидује за канцелара, неко је извукао његову чланску карту нацистичке партије и он је 1992. неочекивано и под сумњивим околностима поднео оставку. Никад се више није кандидовао и појавио на политичкој сцени.
Проблем данашњице је у томе што слична сазнања не би представљала никаква „открића“. И канцелар Мерц и Каја Калас и Доналд Туск, као и многи други политичари Европске уније, и на вишим и на нижим позицијама, од раније су познати као потомци нациста. То их, међутим, не спречава да даље напредују у каријери.
Медијски би тако нешто данас могло да одјекне и појавили би се наслови у одређеним новинама, али би прошло без икаквих политичких последица. Неколико челних фигура је већ било у јавном оптицају након што се сазнало за њихово нацистичко наслеђе, али на томе се завршило. Аналена Бербок је после њених хвалоспева деди-нацисти доспела чак и на место председнице Генералне скупштине Уједињених нација.
Шта од свега тога има Америка?
Још једно од питања које се намеће у читавој ситуацији јесте то зашто баш сада када се најављује велико наоружавање и општа милитаризација Немачке, амерички национални архив објављује овакве податке? Са једне стране Америка најављује раскид са НАТО, са друге Немачка јача у центру Европе, са треће Американцима ће требати јак савезник у овом делу света, а са четврте, ревизија историје попела је релативизацију нацизма међу омладином на њен историјски врхунац. Ипак, Стојановић каже да је врло тешко спекулисати о свему овоме унапред.
Верујем да је један од разлога за отварање ових архива истицање неопходног рока који постоји када је реч о историјског дистанци. Не верујем да постоји нека непосредна веза између милитаризације Немачке и отварања архива у Америци, али то се никад не зна. Обавештајне службе свих земаља, када располажу таквим материјалом, могу њиме баратати као темпираном бомбом коју бирају да искористе у одређеним тренуцима, било према појединцу, или према читавој земљи. Та могућност је увек отворена и реално могућа, закључује Стојановић.