После Другог светског рата Света Гора Атос накратко се нашла у средишту великих геополитичких планова, показује недавно објављени документ из архива ЦИА од 10. септембра 1948. године. Према том извештају, у дипломатским разговорима помињана је могућност да Атос више не буде под грчком контролом, већ да постане део нове државне творевине на Халкидикију.
У документу се цитира турски дипломата Идрис Чора, који је навео да му је југословенски колега пренео како су Бугари предлагали стварање аутономне и независне Македоније са престоницом у Скопљу. У оквиру тог ширег плана, Солун би био укључен у нову државу, док би Халкидики био проглашен аутономном јединицом са седиштем у Полигиросу. Управо у ту творевину био би укључен и Атос, уз очување привилегија манастира и посебног статуса који је имао вековима.
Разговор турског и југословенског дипломате вођен је у време оштрих политичких расправа након закључења, мимо Стаљина, Споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између Југославије и Бугарске, потписаног 2. августа 1947. године у Бледу, у Словенији.
Споразум је предвиђао укидање виза између две земље, стварање царинског савеза, као и решавање територијалних питања: улазак Пиринске Македоније у састав федеративне Југославије као дела Федеративне Народне Републике Македоније (Вардарске Македоније), као и одрицање Југославије од западних пограничних области у корист Бугарске.
Ове идеје имале су за циљ да продубе сарадњу и отвориле питање шире балканске федерације. Бугарски лидер Георги Димитров убрзо је изнео и идеју савеза више источноевропских земаља, што је изазвало сумњу и негодовање у Москви.
Јосиф Стаљин није желео стварање новог центра моћи у Европи под вођством Јосипа Броза Тита, нити прекрајање граница без сагласности Совјетског Савеза. Због тога су у Кремљу оштро критиковани и Бледски споразум и планови о федерацијама, царинским унијама и новим државним границама.
Већ 1948. године дошло је до озбиљног раскола између СССР-а и Југославије, а 1949. дипломатски односи су прекинути. Са тим су пропали и сви амбициозни планови који су се тицали Балкана, укључујући и идеју да Света Гора пређе у некакву државу Халкидики. Атос је наставио да постоји у оквиру Грчке, са широком аутономијом коју има и данас.
Немачке власти су гарантовале заштиту светогорских манастира, али су оставиле немачког гувернера на челу. Године 1942, Свети Кинот, у име 3.200 светогорских монаха, званично је изразио захвалност немачким властима за њихову верску политику и „ослобођење Русије од безбожног бољшевизма“. Окупаторске снаге су Свету Гору напустиле 29. маја 1944. године, али су јеромонах Софроније и читава монашка заједница остали под сенком оптужби за сарадњу, што је утицало на углед Атоса.
Према речима турског дипломате Идриса Чоре, како се наводи у извештају агента ЦИА, Бугари су такође предложили да се Македонија прогласи аутономном независном државом са сопственом спољном политиком и главним градом у Скопљу (овај регион Македоније би обухватао Солун, а Халкидики би био проглашен аутономном државом са главним градом у Полигиросу (град у Грчкој на полуострву Халкидики).
Такође се додаје да би Атос био укључен у ову потоњу државу, уз очување привилегија манастира, односно жупаније, као и да би могао да остане какав је сада, али не под грчком контролом.
Разговор између турских и југословенских дипломата одвијао се усред жестоке политичке дебате након закључења Споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између Југославије и Бугарске на Бледу, у Словенији, 2. августа 1947.
Споразум је предвиђао укидање виза, формирање царинске уније и решавање територијалних питања: улазак Пиринске Македоније у састав федеративне Југославије, у оквиру Федеративне Народне Републике Македоније (Вардарска Македонија), као и уступање западних области Бугарској.
Без претходног обавештавања вође Совјетског Савеза Јосифа Стаљина, бугарски лидер Георгиј Димитров, бивши шеф Коминтерне, изнео је идеју федерације земаља Источне Европе — односно Балканског савеза са Пољском и Чехословачком. Ову идеју, очигледно засновану на приватним разговорима и дискусијама иза кулиса, изнели су и турске и југословенске дипломате.
У декласификованом америчком документу налази се и један спорни пасус, који је делимично нејасан. У њему се наводи да је Југославија требало да подржи бугарске захтеве у вези са Источном Тракијом, све до Чаталџе (насеље Чористи у области Драма, данас у региону Источна Македонија и Тракија у Грчкој). Преостали део Доње Тракије, укључујући Истанбул, био би проглашен аутономном државом под покровитељством Совјетског Савеза или руско-турским протекторатом. На тај начин, како се наводи, било би решено и питање Васељенске патријаршије.
У документима се наводи да су ова питања разматрана у Бледу, током потписивања споразума о узајамној помоћи између Бугарске и Југославије, на иницијативу Димитрова. Тито је у исто време консултовао Москву о ставу Совјетског Савеза. Исход је, како се наводи, познат — Димитрову су упућене примедбе, јер се совјетски планови нису поклапали ни са југословенским, ни са његовим ставовима.
Стаљину није био потребан нови центар моћи у Европи, на челу са југословенским лидером Јосипом Брозом Титом. Стаљина су такође иритирали покушаји прекрајања државних граница без његовог учешћа.
У фебруару 1948. године, совјетски лидери су се састали са бугарским и југословенским делегацијама у Кремљу. Разматран је Бледски споразум.
„Имали смо неколико коментара у вези са бугарско-југословенским Бледским споразумом, који су у једном тренутку били предочени друговима Димитрову и Титу. Совјетска влада сматра да је направљена грешка — није вредело потписивати споразум, посебно на неодређено време, пре него што је мировни споразум ступио на снагу. Таквом журбом, обе владе су олакшале задатак реакционарним елементима у Енглеској и Америци, дајући им изговор да појачају своју интервенцију у Грчкој и усмере је против Бугарске и Југославије. Совјетска влада мора да вас упозори да не може прихватити одговорност за пактове од великог политичког значаја закључене без консултација са СССР-ом“, наводе се Стаљинове речи у записнику.
Исте 1948. године, односи су се погоршали између земаља које су себе сматрале делом социјалистичког блока: између Стаљиновог СССР-а и његових савезника (Пољске, Мађарске, Чехословачке, Румуније, Албаније, Источне Немачке и Бугарске) с једне стране и Титове Југославије с друге стране. Један од разлога за то била је управо објава Југославије и Бугарске 1947. године о могућности стварања федералне државе, у складу са Бледским споразумом.
Дана 28. септембра 1949. године односи између СССР-а и Југославије су прекинути. У Бугарској је Бледски споразум сматран чином националне издаје и нападом на територијални интегритет земље. Званично, то је и данас тако. Дефакто је поништен након прекида совјетско-југословенских односа.
У тој ситуацији више нико није помињао смеле геополитичке планове који су се, између осталог, односили и на судбину Свете Горе. Атос је наставио да постоји и делује у свом досадашњем статусу. Мало који монах је уопште знао за идеју хипотетичке државе Халкидики.
Погледајте и: