Сунчано божићно јутро. На литургији у пуној цркви било је и старо и младо. Породице Марков, Јанкулов, Петров, Мали, ту су и Бабићи, Гвозденовићи, Стојановићи, Стојковићи, Ђорђевићи… После су деци дељени поклони. А на Бадње вече сви су опет били окупљени око бадњака.
Подједнако свечано као у Српској саборној цркви у центру Темишвара било је и у друге две српске цркве у том граду, где су ђаци Српске гимназије „Доситеј Обрадовић“ заједно са осталом српском омладином подсетили на обичаје, обележавајући највећи дан у хришћанској цркви — рођење Исуса Христа.
Као и сваке године, велики празник није могао да прође без пригодних црквених песама, коледа и коринђања хора Саборне цркве у Темишвару, који је један од два најстарија у СПЦ уопште. Увеличао је Бадње вече и Божић не само у Саборној цркви, него и у Владичанском двору, где столује владика будимски и темишварски Лукијан, али и у Српској кући, седишту Савеза Срба.
Не дају се Срби у Румунији, поготово у румунском делу Баната. Држе и даље до српских обичаја, традиције и културе, иако их је све мање.
„Према последњем званичном попису из 2011. године, забележено је свега осамнаест и по хиљада душа, мада ми верујемо да нас има нешто више“, каже за Спутњик почасни председник Савеза Срба у Румунији проф. др Славомир Гвозденовић. Овај универзитетски професор, који је у пет мандата био посланик у румунском парламенту, а осам година председник Савеза Срба, дао је немерљив допринос српској заједници у Румунији, која је једна од најбоље организованих у целој нашој дијаспори.
Али времена су таква да је, према попису, у читавој Румунији укупно скоро шест милиона становника мање него на оном претходном. Сигурно је да је добар део младих кренуо пут Запада, напомиње Гвозденовић, истичући да је уједно забележено и мање припадника свих мањинских заједница.
Он подсећа да је Срба према попису из 1993. године било око 33.000, а на претпоследњем 22.000. Сада их је око 18.000. Осим општег тренда смањења прираштаја, он указује да томе доприноси неминовност мешовитих бракова.
„Кад се у првој генерацији нека Румунка уда за Србина или Српкиња за Румуна, језик и традиција се још некако и чувају, али већ друга генерација почиње да заборавља, а у трећој, нажалост, ни не знају да су Срби“, илустровао је Гвозденовић.
А Срби, каже, имају сва права у Румунији као никада досад. „Живимо у демократији какву нисмо могли ни да сањамо пре 25-30 година, али на кога да се то примени“, додаје он и подсећа: „На овом тргу где водимо разговор, ми смо столовали“.
Сада један од три главна градска трга, некада је био стари центар Темишвара, на коме до 1920. године практично није било Румуна. Срби и Немци, мало Мађара, а Румуни су тек почели да се појављују после 1918. године, каже овај универзитетски професор, који је за двадесет година посланичког мандата успео много тога да „испослује“ за српску ствар.
Тако Срби имају право на своје школе на матерњем језику, чак и ако имају мање од прописаних петнаест ђака у одељењу, што је стандард. Могу и са њих десет, па и мање од тог броја у специјалним условима, односно где је мало ђака, објашњава Гвозденовић, али и напомиње да је у Тимишком, Арадском и округу Караш Северин остало још само шест основних школа у којима се учи на српском језику.
„Свака од њих има по четири, пет, шест ђака и само једног учитеља. То није ништа. Укупно са српском гимназијом од првог до дванаестог разреда, ми имамо свега око 230 ђака који уче на српском језику. Између два рата и одмах после Другог светског рата, педесетих година, имали смо, нећете веровати, шездесетак српских школа и девет хиљада српских ђака“, упоредио је Гвозденовић.
Он са зебњом предвиђа да ће се и то, пре или касније, угасити иако су од власти успели да добију готово све што су тражили. Од Србије, додаје, не траже паре већ подршку и уџбенике. Каже да српска заједница није у стању да на основу програма и закона о румунском образовању штампа уџбенике на српском језику из којих би наши ђаци учили.
На питање колико је, упркос све мањем броју, српска заједница активна, један од оснивача Савеза Срба у Румунији, који је и награђивани песник у обе државе, члан Савеза писаца Румуније и почасни члан Удружења књижевника Србије, истиче да без лажне скромности може да каже да је најактивнија не само од све српске дијаспоре, него и када су све националне мањине у Румунији у питању.
„Ми имамо око 160 манифестација од оних великих сабора, фестивала, смотри. Једини смо Срби у свету који имају сајам књига, имамо дечји фестивал српског фолклора који окупи 200-300 ђака. Имамо и Дан српског језика регулисан законом који је изгласао парламент Румуније, за који је узет 21. новембар. То је дан када је 1826. Димитрије Пантић Тирол, велики поштовалац Вука Караџића, обавестио писмом Вука у Бечу да је штампао Банатски алманах његовим правописом“, указује Гвозденовић.
Савез Срба у Румунији је, каже, кровна српска организација и једини легитимни представник ког су прихватиле обе државе — Србија и Румунија. Под његовим окриљем се одржавају све манифестације — Дани српске културе у Букурешту и Дани Срба у Араду, Дани преображења Срба у Румунији, који су најзначајнија књижевна манифестација српскога расејања, Фестивал српског фолклора, у новембру је традиционални Месец српске културе. У Темишвару је штампана Антологија српске поезије југоисточне Европе.
„Једина смо српска заједница у расејању која непрекидно има свој часопис, ’Књижевни живот‘, који је обележио 60 година постојања“, каже Гвозденовић, истичући да је то једно од пет српских гласила у Румунији. То нису активности које плану, постоје годину-две и угасе се, већ трају двадесет и више година, с поносом истиче саговорник Спутњика.
На питање како излазе на крај са финансијама, он наглашава да од румунске државе добијају између 850.000 и 900.000 евра годишње за те активности и да се највећи део, седамдесет одсто средстава, користи за финансирање културних активности, а остатак на функционисање институција.
То је велика помоћ, 95 одсто финансија српске заједнице подмирује се тиме што издваја румунска држава која, како наглашава, на исти начин финансира све мањинске заједнице. Додаје да има и успешних пословних Срба који су повезани са универзитетским професорима који помажу сународницима.
Подсећа и да је пре четири године отворена Српска кућа, која је седиште Савеза Срба и још 17 српских институција, која је потом дограђена и има дворану за разне активности, али и простор који може да прими и угости око педесет људи.
„Нико не може да се упореди са нама. Све ће то остати младима, али интересовање међу њима је, ипак, све мање“, констатује он.
Овде у Темишвару су, подсећа, живели, боравили, службовали или су кроз њега прошли практично сви значајни српски умови. „Били смо међу оснивачима Матице српске, Прве српске гимназије у Новом Саду, првог српског лекарског друштва у Београду, први српски урбаниста Емилијан Јосимовић је пројектовао Кнез Михаилову улицу, да не помињем Доситеја Обрадовића“, каже за Спутњик Гвозденовић.
