У питању је нетранспарентан процес, реагује политиколог Александар Павић, на вест да се у косовским медијима спекулише о некој врсти поделе и прекрајања граница, те због тога сматра да је могуће и да се припрема јавност и на неки други сценарио, осим независног Косова, али је могуће и да је у питање нека врста упозорења Тачију да не размишља о опцији поделе.
Нешто се крчка на обема странама
Често се, напомиње тај политиколог, у таквим ситуацијама пуштају пробни балони, па и овакве најаве могу да буду пробни балон, јер су гласови о подели, који долазе из Београда, охрабрили овакву врсту разговора.
„Да није говора о могућности поделе који долазе из Београда већ неко време, тешко да би ово уопште било стављено на дневни ред у приштинској штампи. Може да се деси да је све ово у некој сагласности са неким из званичног Београда или неким из полузваничног Београда, па да је то можда свесно пуштање заједничког пробног балона од стране оних који заговарају ту тезу у Београду и оних који би можда били спремни за тако нешто у Приштини“, резонује Павић.
Са једне стране се, према мишљењу Душана Пророковића из Центра за стратешке студије, несумњиво ради о провери шта политички актери у албанском корпусу мисле о томе, док се са друге стране можда делимично ради о анестезирању српске стране.
Наиме, појашњава Пророковић, преговори су у ћорсокаку, после убиства Оливера Ивановића, тешко је замислити како се могу наставити, тако да је можда ово пробни балон којим се покушава приволети Београд да преговоре са Приштином настави.
Са стране Србије се неколико пута чуло да не може само она да прави компромисе. Међутим, шта ако Србија стварно пружи руку, а са стране Косова добије одговор да нема компромиса? Шта ако спонзори независности Косова не буду желели компромис, остаје ли замрзнут конфликт?
Широка аутономија опет у игри?
До сад ни из Приштине, па ни из Тиране, није било назнака да су уопште спремни на компромис, указује за Спутњик Александар Павић, и у тим условима, поготову власти у Београду, не би могле да оправдају ни пред својом јавношћу ни пред својим савезницима пристанак на једнострано проглашену независност такозваног Косова.
„Међународно право предвиђа могућност чак сецесије, под условом да је то ствар договора двеју страна. Овде апсолутно није дошло ни до каквог договора. У том смислу постоје отворена врата. Али не мора споразум између Београда и Приштине да подразумева поделу или сецесију, чак и делимично. Он може да подразумева исто тако и договор о некој врло широкој аутономији“, сугерише Павић.
Сад све зависи од процене и једне и друге стране, додаје он, али истиче да ако је српска страна решена да неће ни по коју цену да направи никакв уступак и да време ради за њу, она врло лако може да дође у позицију за две, три, пет година, да нека друга приштинска власт буде спремна да разговара о некој врло широкој аутономији.
„То би сигурно задовољило српску јавност, задовољило би и све српске савезнике који не признају независност такозваног Косова, а верујем да би задовољило и добар део јавности на такозваном Косову, којој је доста живота у мафијашкој држави која је апсолутно осуђена да буде најсиромашнија, најбеднија и најнестабилнија такозвана држава, односно територија у Европи“, наглашава Павић.
Формално, нико од Београда не тражи да призна такозвано Косово, подсећа Душан Пророковић, већ се захтева да омогући учлањење Косова у Уједињене нације и тиме отвори пут за потпуну легитимизацију статуса Косова у међународним односима.
„Тако да би се фактички Београд сагласио са целим тим процесом, иако де јуре не би успостављао дипломатске односе са Приштином. То је, дакле, план који Запад има на столу од 2007. године и који је оквирно назван процесом ’пузајућег признања Косова од стране Београда‘. То је план од кога Запад до данас није одустао, односно САД до данас нису одустале“, истиче Пророковић.
Различито читање компромиса
Уколико би почело да се разговара о подели, указује Пророковић, то би ме изненадило и због самог Запада, пошто су западне земље признале такозвану Републику Косово у постојећим границама и пошто оне не би улазиле у тај ризик поделе, између осталог, и због њиховог тумачења такозваних Бадинтерових принципа.
„Подела Косова, како нам је објаснио низ западних политичара‚ могла би да значи и поделу неких других територија на Балкану, а са друге стране не видим да постоји икаква сагласност у албанској политичкој елити. Најдаље што су отишли поједини албански политичари у свом размишљању било је да се изврши размена територија — Север Косова за Бујановац и Прешево. Подела, овако како се антиципира у нашој јавности, код њих није била уопште добро прихваћена, напротив, ту је било много оштрих реакција на те идеје још кад их је пласирао Ивица Дачић, чини ми се пре четири године“, напомиње Пророковић.
Тренутни постојећи оквир је према његовом мишљењу максимум компромиса на који су могле да пристану обе стране, јер се, како каже, Београд сагласио са делимичном легитимизацијом позиције Косова у међународним односима, док са друге стране Приштина не може да издејствује више од овога што је добила.
„И сад у том оквиру треба тражити решење како осигурати регионалну безбедност и наставити у процесу евроинтеграција. Не траба силити решење. Просто, мислим да се и у овом оквиру могу пронаћи неке задовољавајуће формулације за обе стране којима би биле делимично незадовољне“, додаје Пророковић.
Сâм појам компромиса који се дефинише са једне и друге стране је, указује он, сасвим другачији.
„Компромис о коме се говори у албанској страни подразумева да их прво Србија призна, односно да Косово уђе у Уједињене нације, потом да разговарамо о спровођењу Ахтисаријевог плана, а онда да разговарамо о некаквим уступцима за српско становништво на Косову и Метохији. Наше руководство кад говори о компромису, оно пак говори или о подели или о некој реалној унији коју је спомињао Александар Вучић. Код Албанаца се све то до сада одбацивало“, јасан је Пророковић.
