Нема никакве дилеме да је кроз свих готово два века државности Србије, Русија једина велика сила са којом је Србија имала готово непрекидно добре односе. Једини кратки историјски периоди када то није било јесу друга половина 19. века — Санстефански мир и две-три деценије када је Русија имала свог другог фаворита за овај део Европе — Бугарску, наглашава професор Цветковић.
— Пре и после тога, једини постојан савезник Србије у свим могућим изменама различитих државних уређења кроз које су обе земље пролазиле била је Русија, и то је нешто што мора да буде дубоко присутно у политичком несвесном свих наших политичара и државника. Не бих се баш кладио да то данас тако и јесте. Људи данас још увек Русију изједначавају са Совјетским Савезом и комунистичким системом. Ако погледамо перцепцију Русије у свету, слика СССР-а и бољшевичке Русије и даље доминира, што са данашњом Русијом нема никакве везе.
Сергеј Лавров је рекао да његова земља неће стајати по страни ако САД буду укључене у дијалог Београда и Приштине. Који су модели укључивања Русије у преговоре?
— Очигледно је да је Америка непосредни учесник преговора који трају под окриљем ЕУ, али у позадини. Брисeл не може да води самосталну политику. Још је рано да се говори о томе какав ће бити формат и да ли ће га уопште бити. За нас је важно да одржавамо, не замрзнути конфликт, али једну врсту статуса кво у коме нећемо одустати од свог суверенитета и наших интереса. Знамо да не можемо да поставимо институције Србије на територији Косова, али то не значи да треба од тога одустати.
Председник Србије је рекао да Стратегија о проширењу ЕУ подразумева да се што пре придружимо њеној спољној политици. Да ли ћемо успети да се одупремо притисцима да уведемо санкције Русији?
— Морамо. Министар спољних послова Србије је рекао да тако нешто никада неће доћи у обзир, јер је то равно самоубиству. То није ствар ни емоција, налога, већ је то дословце нестанак са сцене, па се поставља питање ко је способан, при здравом разуму, да тако нешто уради.
Од понедељка у Београд стижу Жан-Клод Јункер и Јоханес Хан. Да ли су те посете одговор на долазак Лаврова?
— Људи из Министарства спољних послова би знали када су и како правили распореде. Таквих притисака ће бити непрекидно. Прибојавам се пролећа, јер је то време када се доносе драматичне политичке одлуке, револуције, ратови. САД несумњиво из све снаге притискају своје европске савезнике да се заврши са причом о Косову и то је нешто што ми морамо да истрпимо, не знам како. Ту постоје све опције — од политичких, економских и финансијских притисака, па до, чак и отворених, оружаних сукоба који су на Косову могући у сваком тренутку. Довољно је само да се повуче једна јединица Кфора. Колико смо ми, с једне стране војно и безбедносно спремни на то, а с друге стране, како ће реаговати велике силе у таквој ситуацији… Нимало није ружичаста ова наша пролећна будућност.
Александар Вулин био је у Минску и Москви. Причало се да треба да купи хеликоптере Ми-35. Да ли је то све у склопу припреме на одбрану?
— Ми смо острвце у НАТО мору и војнички су то занемарљиви потенцијали. Све зависи од односа снага великих сила. Балкан, укључујући и Србију, никада није био аутономан у мери да може да самостално одлучује. На овом простору аутономију нема нико. Кад бисмо је имали, нашли бисмо заједнички језик, али велике силе и њихов међусобни однос снага су те које одлучују. Оног тренутка кад се распала Југославија, распао се и Совјетски Савез. Када је Косово прогласило независност, неколико месеци касније је почела прича са Грузијом и онај чувени руски одговор. На Балкану имамо још једну велику силу, никад постојећу на нашем простору, а која чак има убедљиво највећи интерес да ту и буде — Кину. Први пут у историји долази велика сила без војске, али са великим економским и финансијским потенцијалом, која прави лом. Брисел чини огромне напоре да спречи улазак Кине кроз Србију у Европу. Нико никад није могао да замисли пројекат те врсте какав је „Пут свиле“. То су ствари које треба сагледати, имати поглед са стране и са висине, да видите шта се ваља иза брда, за наредних годину, две, пет или десет, али и да издржите.
Да ли то значи да ће Србија можда за пет година бирати између три столице, а не две?
— Верујем да хоће. Заиста ћемо доћи у ситуацију да бирамо између три стране. Не треба заборавити ни регионалне силе које се такође питају, као што су Турска и Иран, које ће бити више присутне у односу на Француску и Велику Британију. Саудијска Арабија већ одлази лагано негде у позадину. Великим силама које су у одласку неко треба да јави да су у одласку.
Да ли можемо то да повежемо са два Американца, Украјинкама, свима онима које је ухапсила војна полиција протекле недеље широм Србије?
— Зависно од професије којом се бавите, тако ћете и да разумете ову ствар. Ако се бавите политичким маркетингом, онда ћете то разумети као део предизборних активности. Ако гледате из угла класичних обавештајаца, увек скептичних, то су припреме за велику акцију. Ја бих рекао да је ситуација у средини, а то је опипавање пулса, с једне стране и показивање прстом — присутни смо, водите рачуна. Мало је необично да се деси више таквих активности у исто време. Мени то изгледа будаласто, то није ни „Балкански шпијун“ у његовом класичном наративном смислу. Дрон изнад Генералштаба је озбиљна ствар. Несумњиво је да су Украјинке ту да привуку медијску или неку другу пажњу. Не видим смисао уласка на војни терен где може да вас види војник на улазу.
Лавров је рекао да је био забринут што Европска унија не реагује на изјаве и планирање „велике Албаније“…
— То је врло симптоматично. Мислим да се не реагује зато што Американци не дозвољавају или се сматра да су они спонзори таквих изјава. Нико не жели било какав проблем са њима. Никоме у свету није најјасније у ком правцу ће се политика САД одвијати. Када једна земља има велики унутрашњи сукоб, онда се тражи спољашњи догађај који ће објединити снаге. Русија је идеална мета за тако нешто. Бојим да је Србија место где ће ЕУ показивати свој кредибилитет моралности и истрајности у вођењу некакве заједничке спољне политике за коју знамо да не постоји. У фокусу смо зато што нас догађаји гурају, и једини прави одговор на то је политичка стабилност изнутра, а с друге стране, ослонац на савезнике који се неће окренути при првом наговештају да могу да имају проблема око тога.