Када је крајем јула 1985. године први „Југо ГВ“ испловио из луке Бар, није било Југословена који није знао да ће се понос српске аутомобилске индустрије продавати у Америци. Да се два лака спортска авиона, које је направила домаћа памет, управо налазе у броду који путује ка обали САД, знају само људи из струке и пасионирани љубитељи авијације који су посетили Други ваздухопловни самит југоисточне Европе — СЕАС.
Компанија „Аеро ист Јуроп“ д.о.о. до сада је развила 12 модела оваквих авиона, идеалних за обуку комерцијалних пилота, а продала је 163 летелице, углавном на тржишту Европе. Нова летелица „Сила 600“, српској јавности представљена на СЕАС-у, донела је два злата са сајмова у Индији и Кини, што је било довољно једној познатој америчкој компанији да, за почетак, наручи две летелице.
Један авион има тренутно најмодернију опрему у свету, док су у други уграђени аналогни инструменти, за заљубљенике у старе табле са округлим сатовима, како их лаици називају.
Власник компаније која се из Краљева недавно преселила у Јагодину због бољих услова пословања, Милорад Матић, пилот и машински инжењер, за Спутњик каже да је до овог успеха дошао тешким радом, борбом и упорношћу, али и срећом да је окружен људима који имају велико срце, који управо пишу историју српског ваздухопловства. „Све смо урадили сами, помогла нам је локална самоуправа, али то није довољно за даље улагање у развој технологије“, каже Матић.
„Авиони се увек продају испод цене, да би могли да буду самофинансирајући, да се дође до неког аванса, зато што нема адекватног праћења банкарског система и довољне подршке економији развојних предузећа. Банке сматрају да су фирме које се баве производњом ризичне и неподобне, па су и непожељне за кредитирање“, каже Матић.
„Сила 600“ ће се појавити и на чувеном сајму „Сан енд фан“ на Флориди, а ако продаја крене како је планирано, Матић се нада да ће ова компанија моћи да изгради још једну мању фабрику која би запошљавала 70 радника.
Овај авион спада у категорију летелица новијег доба, која у последњих десетак година доживљава бум, посебно у Русији, земљи великих пространстава, јер је идеална за обуку комерцијалних пилота, али и медицински транспорт. Имао сам контакте с људима из Русије, али су били расположени за куповину целе фабрике, на шта не пристајем. Русија сличне авионе увози из Чешке и Италије, плаћа их вишеструко више него што кошта наш, очекујемо да нам држава помогне да продамо „Силу“ и на истоку, каже Матић.
„Било би јако добро да се пронађе адекватан представник, генерални заступник, увозник тих авиона који би презентовао наше моделе. На руском тржишту могу да се продају стотине, ако не и хиљаде оваквих авиона. Или да се појави озбиљан инвеститор који би откупио наш пројекат и тамо пренео производњу наших авиона. Поента је у томе да наша држава, па ни Русија, не искоришћавају бенефите који произилазе из царинских споразума, да нема опорезивања, царине између Србије и Русије, грехота је да се то не искористи“, оцењује Матић.
Да је укључивање државе у промоцију иновативних пројеката домаће авио-индустрије неопходно — сматрају и у компанији „Композит технолоџи тим“. Млади стручњаци у београдској Крњачи развили су псеудо-сателит, јединствен у свету. Крстили су га по српском научнику чија је иновација омогућила телеграфски пренос информација на велике даљине, „Пупин“.
Беспилотни систем намењен лету у доњим слојевима стратосфере погони соларна енергија која се претвара у електричну и покреће мотор. „Пупин“ је заправо комуникациони портал који има могућност да проширује сигнал вај-фај комуникације, 5Г мобилних сигнала. Са висине од 20 километара може да се користи и у научним, али и у безбедносним мисијама.
„Композит технолоџи тим“ тренутно је једна од само пет компанија на планети која се упустила у овакав развој технологије. Три су приказале своје летелице, а реч је о светским гигантима „Фејсбуку“, „Гуглу“ и „Ербасу“. Ова летелица била је највећи изазов за наше пројектанте, јер услови атмосфере у којој лети значајно су другачији од атмосфере коју ми на земљи познајемо, каже за Спутњик аероинжењер Петар Матуновић.
„Горе је појачана радијација и веома ниска температура, траже се веома сложени инжењерски одговори на такве захтеве. Ми мислимо да смо способни за то, наша летелица је много напреднија од онога што друге четири фирме које су у игри за овакве пројекте нуде. Имамо очигледну предност која је видљива сваком стручњаку из ове области“, каже Матуновић.
Летелица може да остане на 20 хиљада метара висине дуже од месец дана, има веома сложен аеродинамички концепт, како би се одржавала у лету у ретком ваздуху стратосфере. То јој омогућава суперлака структура крила, направљена је од савремених композитних материјала, сегмент од два метра тежак је свега 800 грама.
„’Пупин‘ може да користи било која Влада, било која земља која има растућу потребу за комуникационим сервисима, а то су фактички све земље у свету. Будућност света иде ка аутономним возилима која сама возе путнике. Да бисте пратили таква возила, треба вам велики број сателита. Слање сателита у космос је јако скупо, ово је заправо јефтина алтернатива сателитској комуникацији у било ком облику“, објашњава млади инжењер Матуновић.
Иако је „Пупин“ јавности први пут приказан на управо завршеном Ваздухопловном самиту југоисточне Европе, интернационалне стручна јавност већ је изузетно заинтересована за ову иновацију.
Матуновић подсећа да је Србија 1989. године, поред поменутог „Југа ГВ“, правила и млазне авионе, те да смо од тада изгубили десетине хиљада најквалитетнијих стручњака. Он верује да, уз помоћ државе, кроз овакве пројекте можемо да их вратимо у земљу.
Представљање на СЕАС-у имала је и борбена беспилотна летелица „Стршљен“, настала у компанији дуге традиције „ЕДЕПРО“. Реч је о хеликоптеру који управо пролази последње провере механичких компоненти, очекују га и тестови лебдења. Мотор, ротор, тело хеликоптера, редуктор и лопатице дело су српских стручњака.
Беспилотни хеликоптер има могућност уградње различитих типова опреме и наоружања. „Стршљен“ у основној варијанти, намењен је за подршку трупама на земљи, откривању и уништавању командних положаја непријатеља, осматрању бојишта, ласерском обележавању циљева и противелектронским дејствима.
Иновативно чудо из Нове Пазове дугачко је свега 6,75 метара, а захваљујући комбинацији специјалних премаза на трупу и лопатицама хеликоптера, који су такође развијени у нашој земљи, знатно се смањује радарски одраз, односно његова видљивост.
Највеће окупљање ваздухопловне индустрије у региону показало је да Србија има стручњаке које би свака много моћнија и богатија држава пожелела. Они се надају да ће Србија препознати њихов капацитет и вољу да је мењају.
