На заседању британског парламента у среду прст у Русију уперила је и британска премијерка Тереза Меј и готови сви парламентарци, осим лидера опозиционе Лабуристичке партије Џеремија Корбина, који је позвао је британску владу да делује против Русије на основу јасних доказа.
Корбин се успротивио прекиду дипломатског дијалога са Русијом и упитао каквим информацијама о пореклу нервног гаса Британија располаже, као и како је Влада реаговала на руски захтев да се доставе узорци, истакавши да би Британија требало да ради заједно са Организацијом за забрану хемијског оружја.
Његово излагање колеге су дочекале бурним негодовањем и звиждуцима, а премијерка Меј избегла је одговор на свако од Корбинових питања и поручила да он није део консензуса који је у парламенту створен о питању Русије.
Слободан Јанковић са Института за европске студије за Спутњик констатује да је Корбину замерено то што једини није искористио шансу да „баци камен“ на Русију. Он, међутим, не верује да ће се вођа лабуриста због тога наћи на мети својих политичких противника.
„Наравно да га неће прогласити ’руским шпијуном‘, јер у то заиста нико не би поверовао. Ово је само стварање антируске хистерије, што иначе већ виђено у британској историји још од 19. века па до данас, па заиста не представља ништа ново. Позивање на здрав разум од стране Џеремија Корбина, као и саме технике прикривања истине видели смо и 2003. године када је доктор Дејвид Кели сведочио о учешћу британске владе у прикривању доказа који су упућивали на то да нема оружја за масовно уништење у Ираку. Кели је због тога био испитиван у парламенту и малтене оптужен за издају, након чега је наводно извршио самоубиство. Дакле, свашта се ради са онима који неће да се сложе са тим неким мејнстримом, са главном политиком која се води заједно са кључним партнерима Велике Британије, што су у првом реду Сједињене Америчке Државе“, оцењује Јанковић.
Он напомиње да догађаје у Великој Британији и оптуживање Русије за тровање Скрипаља треба посматрати заједно са заоштравањем ситуације између великих сила када је реч о Сирији, у склопу шире антируске стратегије у погледу те земље.
Подсећања ради, лидер лабуриста Џереми Корбин је својевремено аферу о доктору Дејвиду Келију назвао „Блеровим Вотергејтом“.
Судбина Џеремија Корбина не брине претерано ни Јелену Ананијеву, шефицу Центра британских студија у оквиру Института Европе Руске академије наука. Она за Спутњик каже да је реч о политичару великог искуства, који је у британском парламенту још од 1983. године.
„То је човек независних погледа који је чак и против ставова своје Лабуристичке партије гласао више од триста пута. То што се успротивио Терези Меј и захтеви које је изнео у парламенту само су још један доказ за то. Пре одређеног времена њега су чак оптужили да је чехословачки шпијун, али је након тога посланик конзервативне партије био приморан да му се извини за клевету. Са друге стране, ситуација у Корбиновом случају ипак није потпуно ружичаста, јер чланови његове партије покушавају да га склоне“, каже Ананијева.
На питање да ли су британска премијерка и парламентарци демонстрирали своју „чувену“ британску демократију тиме што су Корбину уместо одговора упутили критике, Ананијева оцењује да у том погледу ствари не стоје баш онако како Британци воле да их представе.
„Ово што се сада дешава је понављање једног те истог обрасца који смо могли видети много пута током претходних година. Тврдећи да ракете Садама Хусеина могу да долете до Лондона за 45 минута, Тони Блер је окренуо јавност да прихвати учешће у рату у Ираку. Он је потом своју репутацију изгубио, али штета је већ била учињена. Ирак је разорен и у потпуном је хаосу. Слично је било и са Дејвидом Камероном поводом Либије 2011. године, када је поручивао да Британија мора ослободити ту земљу од ’страшног диктатора‘“, подсећа Ананијева.
Сада, каже, видимо Либију у рушевинама и додаје да је пре две године објављен извештај у коме се говори да влада није била упозната са правим стањем ствари на лицу места, као и да је намерно преувеличавала наводна злодела Гадафија.
„У извештају је писало да Камерон и његови министри нису имали представу да је заправо на одређеним местима у Либији јака Ал Каида, а накнадно нису имали стратегију решавања проблема до којег су сами довели. Да ли су Блер или Камерон одговарали због тога? Не. Толико о британској демократији“, закључује Анањева за Спутњик.
