Тиме што се смањује улога и важност УН у реалној могућности ограничавања насиља, истиче Пачоне, повећава се вероватноћа избијања масовног оружаног конфликта.
С обзиром на садашњу кризу на Блиском истоку, неопходно је усавршавање правних оквира УН за легитимизацију оружаног мешања у унутрашња питања и послове других држава, оцењује у ауторском коментару за Спутњик италијански новинар и аутор бројних књига:
У Повељи УН је наведено да у складу са чланом број седам Савет безбедности има овлашћење да реагује у случају да је мир угрожен актом агресије. Али у члану број педесет и један се такође говори о праву сваке државе на индивидуалну и колективну самоодбрану. Чини се очигледним да Савет безбедности нема овлашћења да прибегава принудним оружаним дејствима, осим у случају ових поменутих изузетака.
Вето који је уложила Русија на три предложене америчке резолуције, као и вето САД на последњи нацрт руске резолуције која је требало да осуди ракетни напад на Сирију 14. априла 2018. године, доводи у ћорсокак механизам који би СБ УН омогућио да прибегне ефикаснијим мерама. У суштини, одређене државе, између осталог САД, упорно покушавају да озваниче појам „хуманитарна интервенција“, који би омогућио мешање и интервенисање чак и онда када оно није предвиђено и оправдано по уставу УН.
Па ипак, у садашњем систему УН, акције САД у случају Косова и Сирије, али и неких других тачака, као и одсуство реакције већине држава, доводи до тога да можемо претпоставити да одређене државе могу ћутке примењивати двоструке стандарде.
Ово неслагање између универзалних формалних правних принципа и деловања појединачних држава, као и непоштовање основних принципа Повеље УН, као рецимо поводом питања суверенитета, подрива међународноправни систем.
Када је још прошлог априла председник САД наредио да се примени сила у Сирији, из политичке перспективе, овај случај је доказао да поједине државе прелазе преко чињенице да је сваки конфликт неопходно решавати у оквирима међународног права, а не путем једностраних одлука. Ово несумњиво ствара плодно тло за бројне друге проблеме који могу проистећи из даљег непоштовања међународноправних норми.
Без одлуке СБ УН и колективне одлуке да војне мере могу бити примењене ниједна држава нема право да спроводи било какве оружане мере, па макар то по њиховој процени, било у хуманитарне сврхе. То се пре свега тиче лансирања „хуманитарних ракета“ на територије других држава. У сваком случају, једнострана или чак вишестрана реакција појединих држава или низа земаља морају бити реализоване у оквиру законских мера кроз институције и тела међународних организација, а не путем принудних мера појединих држава, закључује Ђузепе Пачоне.
