„Спутњик интернешнал“ изабрао је петорицу најбољих фудбалера који су који су обележили досадашње мундијале.
Јохан Кројф
Играо је само на Светском првенству 1974. године, али је његов утицај на игру био толики да је за неке већи његов допринос „најважнијој споредној ствари на свету“ од Зидановог, који је играо у два финала на три мундијала.
Док је Зидан владао игром из средине терена, Кројф је играо ближе противничком голу и сваки пут кад би примио лопту — узбуђење се ширило трибинама.
Кројф је постигао 33 гола у 48 утакмица за Холандију која никада није изгубила кад је он био стрелац.
Холанђанин није био познат само по својим головима већ и по изузетној контроли лопте — „измислио“ је дриблинг, познат као „Кројфов окрет“, а памти се његово поигравање са шведским дефанзивцем Јаном Олсоном 1974.
Кројф и његови земљаци изгубили су 2:1 у финалу од домаћина Западне Немачке, а он је одлучио да се повуче из репрезентације пре Мундијала 1978. године у Аргентини.
Широко је распрострањено мишљење да није учествовао на првенству због извештаја о кршењу људских права у Аргентини, али изгледа да је био забринут и за сигурност своје породице после покушаја киднаповања у Барселони 1977. године.
Без Кројфа у тиму, Холандија је изгубила у финалу 1978. од домаћина Аргентине.
Дијего Марадона
Био је висок једва нешто више од 160 центиметара, али је Дијего Армандо Марадона Франко недостатак висине надокнађивао невероватним способностима контроле лопте.
Мали Дијего одрастао је у Виљи Фиорито, рубном предграђу Буенос Ајреса, где је до савршенства довео своје умеће, вежбајући на старим лоптама на прашњавим улицама.
Дебитовао је за први тим „Аргентинос јуниорса“ са 16 година, а већ следеће године заиграо је и за репрезентацију, захваљујући невероватној контроли лопте у комбинацији са брзином и осећањем за гол.
Међутим, због „осетљивих година“ изостављен је са списка репрезентације за Мундијал 1978. који је Аргентина освојила као домаћин.
Играо је на првенству 1982. године, али је заказао на кључној утакмици против Италије кад га је чувао један од најгрубљих „месара“ Клаудио Ђентиле. Италија је победила 2:1 и касније освојила првенство.
Марадона је блистао на првенству 1986. у Мексику где је дефанзивцима радио шта је хтео. Прославио се са два изванредна гола — другим против Енглеске у четвртфиналу и другим против Белгије у полуфиналу.
Аргентина је освојила првенство победом у финалу против Немачке.
Марадона је играо и на првенствима 1990. и 1994, али му је на том последњем забрањено да игра до краја, јер је био позитиван на стимулант „ефедрин“. Кад је на првој утакмици 1994. против Грчке постигао гол, дотрчао је до ТВ камере и заурлао у објектив, чиме је узнемирио бројне гледаоце широм света.
Франц Бекенбауер
Свака листа најбољих играча на мундијалима била би неправедна ако би прошла без Немаца, иако је снага немачке репрезентације одувек почивала на тимској игри, а не на бриљантним појединцима.
Герд Милер и Мирослав Клосе постигли су много голова на светским првенствима, али је вероватно најбољи немачки фудбалер свих времена био Франц Бекенбауер, чији је надимак био Кајзер (Цар), због његове „владавине“ на средини терена.
Његов први мундијал био је разочаравајући јер је Западна Немачка изгубила у финалу од домаћина Енглеске 1966. године. Бекенбауер се „изгубио“ у финалу, а имао је и тежак задатак да чува Бобија Чарлтона.
Четири године касније блистао је у Мексику, али је повредио раме у драматичном полуфиналу у којем је Италија победила Немачку 4:3.
Најбољи је био 1974. кад је Западна Немачка као домаћин освојила првенство.
Одиграо је 103 утакмице за своју репрезентацију и на више од половине био је капитен.
На заласку каријере играо је за „Њујорк космос“ 1983. После пензионисања, био је и селектор репрезентације (уједињене) Немачке са којом је освојио првенство 1990. победом над Аргентином.
Пеле
Млади одрпанац Едсон Арантес до Насименто појавио се на сцени на светском првенству 1958. у Шведској.
Срећом по коментаторе широм света, седамнаестогодишњак је био познатији као Пеле.
На том првенству, Пеле је бриљирао у тандему са Гаринчом, легендарним бразилским крилом познатим по надимку Мала Птица. Бразил је освојио првенством победом над Шведском у финалу од 5:2, а Пеле је постигао два гола.
После четири године на првенству у Чилеу, показао је невероватну комбинацију темпа, прибраности, снаге, равнотеже и невероватне визије.
Свет је полудео за Пелеом, али због повреде није дочекао крај турнира на терену. И на наредном мундијалу 1966. био је жртва бруталног старта.
На првенству 1970. Пеле је извео један од најбезобразнијих и истовремено најлепших потеза у историји фудбала кад је обишао уругвајског голмана Ладислава Мазуркиевича и потрчао према голу. Чињеница да је Пеле пропустио шансу није сметала љубитељима фудбала да ту акцију прогласе за једну од најлепших.
Не чуди да је Пеле одиграо кључну улогу приликом гола Карлоса Алберта у финалу против Италије, гола који важи за један од најлепших у историји светских првенстава.
Роже Мила
Вероватно ће се многи намрштити због последњег фудбалера на овој листи, али он је представник целог континента — Африке која је уживала у првенству 1990. кад је репрезентација Камеруна постигла историјски успех.
Афрички фудбал био је 1974. буквално спрдња. Навијачи су умирали од смеха кад Мвепу Илунга из Заира шутнуо лопту док су се Бразилци спремали да изведу слободан ударац. Био је кажњен жутим картоном због очигледног непознавања правила фудбалске игре.
Међутим, 1990. афрички фудбал су многи почели да схватају озбиљно, а Камерун је био најбоља репрезентација Црног континента.
Њихов харизматични нападач Роже Мила постигао је четири гола на турниру на којем су победили Аргентину и постали прва афричка земља која се пласирала у четвртфинале у којем су „тесно“ изгубили од Енглеске.
Сваки пут кад би постигао гол отрчао би до ивице терена и заиграо би са корнер заставицом и тако је увео нови начин прослављања.
Мила је, званично, имао 38 година 1990. године, али су многи новинари мислили да је знатно старији.
Међутим, још није био за пензију и играо је и на првенству 1994. на којем је постигао гол против Русије, у поразу од 6:1.
Пеле је 2004. године уврсти Рожеа Милу на листу 100 најбољих фудбалера свих времена.
