Рамиро Гевара се родио у Хавани у септембру 1975. године и најмлађе је дете из другог брака његовог оца Ернеста Рафаела Геваре Линча са Анамаријом Ерој.
Када се родио Рамиро, најстарији од браће је већ био легенда на Куби и у целој Латинској Америци и тада се већ била навршила осма година од смрти команданта. Његови родитељи су отишли на Кубу 1974. године, када је Аргентина пролазила кроз веома дубоку политичку и најпре антикомунистичку кризу. Куба је постала идеално место, „где су родитељи имали највише познаника и где су живела деца моје старије браће“, сећа се Рамиро. Наш саговорник додаје да је он кроз своје детињство и младост увек био „млађи брат хероја“. На Куби су већ тада живели под девизом „пионири комунизма морају личити на команданта Чеа“.
Али родитељи су са друге стране осећали огромно бреме, имајући у виду значајну породичну везу са тако битном и упечатљивом особом као што је био Че. Родитељи су покушавали да васпитавају своју децу независно од идеала који је формирао старији брат.
„Свако од моје браће је кренуо својим путем, ја сам се преселио у Аргентину, где сам наставио да радим у области заштите људских права и у том смислу сам од нас тројице највише повезан са политиком“, каже Рамиро.
Он се населио у граду Росарију, у провинцији Санта Фе, где ради у Центру латиноамеричких студија Ернеста Че Геваре. Према Рамировим речима, његов отац је увек говорио о Ернесту „као о типичном најстаријем сину, који је смишљао ситне дечје пакости и био весео као и остала деца“.
„Сећам се да су нам у госте долазили разни људи, како би попричали са мојим оцем. Сви су знали где живимо. Чак су наменски долазили и неки људи из СССР-а“, узбуђено говори Рамиро.
Као и његов брат Хуан Мартин Гевара, Рамиро сматра да би команданта Чеа требало памтити са људске стране, пре него као некакав симбол. Браћа се слажу да Че у породици није имао ореол натчовека.
Рамиро је додао да је он „веома срећан што браћи полази за руком да се окупе на овако значајан датум, без обзира на веома дугу и необичну породичну историју“.
Хуан Мартин Гевара се са своје стране сетио како је кроз писма које је Че писао својој породици било могуће пратити промене које су се дешавале са њиховим братом.
„Наше васпитање није било типично. Породица је била необична, мама је била окренута против Ватикана, а отац је био пацифиста. Образовање које смо од њих добили, било је веома отворено, либерално. И Ернесто је био радознао и немиран“, додаје Хуан Мартин.
Он је пратио последње Ернестове животне фазе на основу садржаја командантових писама.
„Када је упознао Фидела Кастра, из писама су нестале политичке теме. Очигледно да није хтео да шири тајне информације. Када су га заробили и он почео да говори о револуцији, ми смо се запитали шта се заправо десило. Међународни медији су тада поменули аргентинског лекара, који је са Фиделом дискутовао о комунизму“, каже Хуан.
Тек касније, Хуан је схватио да је његов брат постао светски познат револуционар.
„Влада Батисте је крива за двадесет хиљада жртава у држави која има четири милиона становника. Било је много протераних. Фидел је наредио Камилу Сјенфугосу да окупи све Кубанце који су били протерани. Камило је ступио у контакт са нама, све нас сместио у авион и ми смо одлетели на Кубу. Ернесто ништа о томе није знао. Мени је било 15 година, а Ернесту 30. Он је већ тада био командант Че, важна личност, имао је обезбеђење, стално је био окружен некаквим људима. Када смо били сами, били смо браћа, али пред људима је све било другачије“, изјавио је Хуан Мартин Гевара у интервјуу за Спутњик.
