Један од њих је Андреј Васиљевић, графички дизајнер и фотограф, који је за четири године боравка у Кини кроз бројне изложбе приближио Србију народу те далеке земље.
Млади уметник, који је завршио мастер студије Академији уметности у Ханџоу, истовремено је фотографије забележене у Кини излагао у Србији, а управо се вратио са Међународног фестивала уметничке фотографије ЦИПАФ 2018, одржаног у Џенгџоуу.
Саговорник Спутњика донео је на престижни фестивал, који се одржава од 1981. године, радове пет наших фотографа, а обезбедио је и учешће за неколико талентованих колега из окружења, Словеније, Бугарске и Хрватске, у оквиру селекције „Нови пут свиле“.
„’Нови пут свиле‘ није само трговински пројекат. Представља велико узајамно повезивање народа Европе и Азије, они то веома озбиљно схватају. Наравно да су бизнис и трговина кључни, али у оквиру ’Новог пута свиле‘ велики значај придаје се научној и културној сарадњи, то је свеопште повезивање Кине и Азије, преко Русије и централне Азије и веома сам срећан што Србија може да буде део тог великог пројекта“, каже Андреј Васиљевић за Спутњик.
Он се на фестивалу представио серијом фотографија под називом „Београд у мехуру“, техником широког објектива бележио је знамените зграде нашег главног града. Жеља му је била да представи специфичну естетику Београда, јер, како истиче, имамо јединствено балканско наслеђе у којем су се мешали разни утицаји.
„То је, између осталог, јако видљиво у архитектури Београда који је много пута падао из руке у руку, који је толико пута био на главном путу између Азије и Европе. Као Београђанин који је везан за град и његово историјско наслеђе, одлучио сам да на фестивалу представим ту естетску и архитектонску разноликост града“, наглашава млади уметник.
Уз сваку фотографију Васиљевић је дао и појашњење историјског или културног значаја зграде коју је представио. Каже да жали што ми не видимо оно што виде Кинези, али и други, колико су Београд и Србија јединствени. Култура и уметност ће остати иза нас, треба да је понудимо свету, каже Васиљевић.
„Када бисмо схватили шта је то што дајемо свету, имали бисмо далеко боље мишљење о себи, али би га имали и други. Свет ће вас третирати онако како ви третирате себе, нације које поштују себе, поштују и други. Ја тако гледам, ако поштујем свој град и волим своју земљу, ако желим да је представим у интересантном и другачијем креативном светлу, и други ће Србију видети баш тим очима“, каже он.
Вођен том паролом наш саговорник је пре три месеца у Етнографском музеју организовао Фестивал српско–кинеске омладинске фотографије. Истовремено је одржан и Фестивал документарног кинеског филма. Каже да су радови оставили добар утисак у јавности обе земље, па ће се млади Срби и Кинези поново окупити.
Васиљевић последње две године поново живи у Београду, а везе са далеком земљом одржава и родбински, јер му је супруга Кинескиња. И даље фотографише Кину, истраживање друштва које се непрекидно мења рапидном брзином, посебно у последњих тридесет година јесте велика инспирација.
На питање у чему је рецепт и како је тако велика земља успела да постане светска сила, пошто је у питању комунистичка земља са економијом која је смеша либералног и државног, интервенционистичког система, Васиљевић каже да су Кинези до свега дошли искључиво радом и да је друштвено уређење мање битно, ако систем функционише.
„Кина је званично комунистичка земља, али економски систем је веома интернационалан. У Кини су данас најјаче светске банке, највећа је Индустријска и комерцијална банка Кине. Од осталих кинеских великих банака шест је у светском врху. Кинески БДП може да се мери само са америчким. Инфраструктуру коју граде, Европа може само да сања, то је земља која је за десетак година направила хиљаде километара брзих пруга“, објашњава наш саговорник.
Додаје да су људи који су водили Кину схватили да, уколико држава инвестира у инфраструктуру, развиће се и све остало. Ово друштво примило је и разне утицаје са Запада, а највише на њега утиче технологија. Кинези су опседнути технологијом, телефонима, рачунарима, виртуелним стварима, много више него становници Европе, каже Васиљевић.
„Међутим, технологија није помутила њихове породичне традиције. Породица је тамо основна ћелија свега. С једне стране, то је добро, јер човек увек има на кога да се ослони, кад нас је више, јачи смо, лоша страна је што то у некој мери гуши индивидуализам. Лични успех у Кини је нешто што је изузетан изазов. Када видите Кинеза или Кинескињу који је успео у животу, који је богат или популаран, то значи да је реч о изузетно јакој личности“, објашњава Васиљевић.
У окружењу у којем је све колективно и успех уметника, странца, јесте велика ствар. Наш саговорник је уз марљив и посвећен рад на најбољи начин искористио све погодности далекоисточног џина који се поново уздигао на пиједестал светске моћи, као из најбољих дана чувених династија.
На крају разговора за Спутњик каже да навија за то да и Србија искористи све погодности које јој нуди сарадња са том богатом земљом, посебно на „Новом путу свиле“.
