У 2017. години Русија је завршила организацију и формирање руске Националне гарде, која сада има 340.000 припадника. Протекле 2017. године Русија је усвојила и нову поморску доктрину за период до 2030. године с амбицијом да уз помоћ хиперсоничних ракета и аутономних система руска ратна морнарица већ 2025. године постане друга светска поморска сила у површинским ратним бродовима.
Искуства ратне морнарице из операција крај обале Сирије биће темељ за реорганизацију морнаричког ваздухопловства, јер 360 борбених летова авиона Су-33, иначе базираних на носачу авиона „Адмирал Кузњецов“ мало је, тим више јер је од тог броја само 30 летова било са палубе носача. Остали летови били су из базе Хмејмим. Проблеми са катапултом и ужади за заустављање авиона приликом слетања морају брзо да се реше. Уосталом, Москва мора да се одлучи хоће ли, или неће ићи на изградњу класичних великих носача авиона ради глобалне пројекције моћи данашње и сутрашње Русије.
Русија је током рата у Сирији испробала око 200 нових или модернизованих система оружја, и то су драгоцена искуства, што је нагласио и председник Владимир Путин приликом недавног обраћања официрима Руске армије.
Заменик руског министра одбране Јуриј Борисов најавио је улазак у јединице копнене војске сто најновијих тенкова Т-14 „армата“ до 2020. године, даљу модернизацију тенкова Т-72Б3 са новим активним оклопом и новим системом за контролу ватре, као и нову серију тенкова Т-90М, где је један батаљон тих тенкова већ стекао борбена искуства у Сирији.
Верзија борбеног возила пешадије БМП-2 добиће нови систем „бережук“, односно нову куполу са новим противоклопним ракетама, наставља се рад на још бољем опремању борбених возила „кургањец“, „бумеранг“ и БТР-82А и БТР-82АМ, као и усавршавање самоходног артиљеријског оруђа „коалиција“. Завршен је и процес опремања сваке ваздушно-десантне дивизије и самосталне ваздушно-десантне бригаде са по једном четом тенкова Т-72Б3. Ваздушно-десантне снаге Русије добијају све више тешког оружја и трансформишу се у мобилну експедициону пешадију.
У авијацији се наставља производња авиона Су-35С и Су-30СМ, модернизација авиона Миг-31БМ и бомбардера Ту-160, Ту-95 и Ту-22. Следеће 2019. почиње серијска производња авиона пете генерације Су-57 са потпуно новим моторима. Ратна морнарица Русије добија следеће године нове ракетне фрегате класе „Адмирал Горшков“, Пројекат 22350, нови ПВО ракетни морнарички систем „полимент-редут“, нове верзије ракета „калибар“, класичне подморнице класе „варшављанка“ и „кило“, за Пацифичку флоту и нову Пету ескадру ратне морнарице у Средоземљу. Стратешке ракетне нуклеарне снаге Русије добијају у овој и у следећој години нове интерконтиненталне ракете „јарс“, следеће 2019. и пројектиле типа „сармат“. Стратешки ПВО систем око Москве, систем А-135 биће замењен новим системом А-235, који обухвата радарске станице типа „вороњеж“ и ракете С-500. И на Криму ће радарска станица типа „вороњеж“ бити готова до 2020. године.
Као одговор на пребацивање нових снага НАТО-а на подручје Балтика и Црног мора, Русија је прошле и ове године извела неколико крупних војних вежби. Ангажоване су десетине хиљада војника, стотине тенкова, артиљерија, ракетне јединице тактичке и стратешке намене, десантне трупе, авијација, системи ПВО, Северна и Црноморска ратна флота, све је било у покрету.
Заправо, грандиозним војним вежбама Русија само одговара на недавне војне маневре НАТО-а на просторима Пољске и балтичких држава које су чланица алијансе. Порука Москве врло је једноставна: са позиције силе нико неће моћи да уцењује Русију. Та су времена неповратно прошла. Москва на најновијим маневрима само копира методе и доктрину НАТО-а, и то и не крије.
Руси ће сваки будући конвенционални рат водити на дистанци, не упуштајући се у директне сукобе са противничким снагама. То је модеран начин ратовања испробан још у „Пустињској олуји“ 1991, када су западни савезници поразили ирачке трупе тако што су их засули јаком ватром и подвргли тоталној електронској блокади, да би тек на крају потиснули оно што је од ирачких јединица преостало. Наиме, совјетска доктрина ратовања, а руска је наследник те доктрине, базирала се на три основна модалитета: шок, ватра и маневар. Традиционално је совјетска, касније и руска доктрина давала предност „шоку“, односно директној борби војника на бојном пољу. Бројчана људска и бројчана техничка предност, брзи маневри и заобилажење градова, темпо напредовања у борби и од 50 до 70 километара дневно, то је била доктрина која је почев од 1944. омогућила Црвеној армији да прегази Вермахт у Другом светском рату, и то је оно што је уливало страх НАТО-у све до распада Варшавског уговора и краја СССР-а.
Сада су Руси са приоритетног модела „шока“ прешли на „ватру“, са циљем да се победи непријатељ са дистанце, пазећи да се сопствени војници што мање експонирају. Тако долазимо до америчке концепције „рата без губитака“. У својој војсци, наравно!
По први пут у ратној пракси руска је војска дала предност ватри у односу на шок у рату против чеченских терориста и сепаратиста 1999. Руска је војска опколила градове у Чеченији, али није слала у њих обичну пешадију, чекало се да терористи сами изађу, или да цивили изађу што онда даје теоретски одрешене руке авијацији и артиљерији. Борбе пешадинаца биле су у Чеченији 1999. врло ретке, за разлику од времена 1994–1996. године када су се руски војници искрцавали из оклопних возила како би „очистили“ неку област и онда трпели велике губитке у заседама. Јер град у рушевинама испресецан широком подземном мрежом тунела и пролаза најгори је могући сценарио за војника који напада.
У Чеченији 1999. руска је војска у „контакт“ слала само прекаљене тимове специјалних снага. Зато су и губици 1999. били осетно мањи него у периоду 1994–1996. године. Знам то доста добро јер сам у чеченском рату био и 1996. и 1999. Русија је доктрину рата са дистанце усавршила у августу 2008, у Грузији, да би та доктрина била допуњена и хибридним наступом у операцији на Криму 2014. када су се руске трупе са Кавказа показале као једне од најбољих у оружаним снагама Русије. По броју тенкова, других оклопних борбених возила, по броју артиљеријских система, по броју нуклеарних бојевих глава, по квалитети и броју ПВО система руске оружане снаге прве су у свету. Руске класичне подморнице тренутно су најтише оперативне подморнице, док нуклеарне подморнице класе „бореј“ роне и преко 600 метара дубине и испаљују интерконтиненталне ракете са најснажнијим атомским бојевим главама. За ново наоружање Русија ће у следећих 20 година потрошити око 280 милијарди долара.
Вежбе руске армије и јавни наступи руских генерала су и порука Американцима и НАТО савезницима да Русија у случају било каквог, па чак и мањег конвенционалног сукоба, неће степеновати свој конвенционални одговор, па онда ни тактички нуклеарни, чему следи и стратешки нуклеарни одговор. У околностима када се НАТО проширио на границе Русије, када је поставио ракетни штит у Румунији и у Пољској, Москва више нема ни времена ни простора да степенује и вага свој војни одговор. Ако не употреби одмах сву силу неће имати шансу да је уопште и употреби. О превентивном нуклеарном удару Русије да и не говорим. О томе нека размишљају они који су иницирали и подржавали глупаво и непотребно ширење НАТО-а све до руских граница. Па сада руски генерали једноставно кажу: „Пустите нас да радимо“.
И као што видимо, раде…
