Док се Мундијал лагано ближи завршници, НАТО славодобитно саопштава да су у игри остале четири европске репрезентације — све чланице ове алијансе. У српској јавности појавиле су се изјаве како светско првенство у фудбалу нема везе са политиком.
Међутим, ако обратимо пажњу на понашање навијача, видимо да су многи на лицу имали исцртане националне симболе, а готово сви на неки начин поносно исказивали националну припадност. Такође, нација која би изгубила утакмицу падала би у очај, док су нације победника падале у делиријум.
О односу фудбала и политике у емисији „На нишану Лазанског“ говорили су социолог Слободан Рељић и некадашњи селектор југословенске репрезентације Милан Живадиновић.
Фудбал је био само спорт само у почетној фази развоја, каже Рељић, међутим, чим је постао организовани спорт постао је део, како каже, друштвеног стања, а данас је део хибридног рата.
Према Рељићевим речима, данашњи фудбал је одраз кризе европских друштава, па се тако и мигрантска криза одражава на фудбал. Јесу четири европске репрезентације ушле у завршницу првенства, међутим, већина играча у тим репрезентацијама је афричког порекла, те се, каже Рељић, ово светско првенство може сматрати победом афричког фудбала.
Мигранти или потомци миграната који играју за европске репрезентације су у Европу дошли само мало раније него ови који данас долазе, каже Рељић.
„Ово је само последица једног много комплекснијег друштвеног стања јер је фудбал одавно престао да буде спорт. То је сада начин зарађивања новца и ми више никада не можемо да направимо Црвену звезду као што смо је некада направили. Зашто? Зато што смо тада били држава, имали смо некакву политику… Не можемо да направимо Звезду зато што је ту сада кључан новац. Када дете научи да игра фудбал, оно оде у Немачку. Оно се теби више никада неће вратити“, објашњава Рељић.
Све у фудбалу данас следи логику новца, а патриотски сентимент користи се за даље оплођавање тог новца, додаје он.
Према речима Милана Живадиновића, ради се о разлици у васпитају генерација. Као седамнаестогодишњак, Живадиновић је заиграо за први тим Црвене звезде. Играли смо за сендвич и нико се није жалио, каже он. Ентузијазам, љубав према клубу, у његовом случају Црвеној звезди, према граду у коме игра и према држави за коју игра, основе су на којима је његова генерација васпитана. Једном речју, то су била правила понашања.
Када се ствара, фудбалер мора да буде сиромашан. Тамо где има много новца, нема квалитетног фудбалера, каже Живадиновић.
„Мораш да си гладан. Када си гладан, глад те натера и да учиш и да играш фудбал, и да погинеш и то те идеално мотивише. Спреман си за рат који се зове преживети“, каже Живадиновић.
