Потпоручник америчке флоте у пензији Хари Ризберг, трагач за подводним благом, објавио је 1933. године књигу „600 милијарди у води“, где је је покушао да направи регистар блага на морском дну. Ризберг, између осталог, наводи да су четири брода руске флоте у време руско-јапанског рата 1904-1905. године превозила злато које се у то време процењивало на пет милиона долара. Највећи део се, наводно, налазио на броду „Адмирал Нахимов“, а било је нешто и на „Дмитрију Донском“.
Руска царска флота је почела екслоатацију крстарице „Дмитриј Донски“ 1883. године. Она је највећи део свог радног века провела у Средоземном мору. Интересантно је да је 1893. године била на челу ескадрона руских бродова који су се упутили у САД на обележавање 400. годишњице открића Америке. Међутим, на почетку руско-јапанског рата она је већ била застарела. „Дмитриј Донски“ је кренуо у своју последњу битку из Санкт Петербурга преко Атлантског, Индијског и Тихог океана ка Владивостоку. Није се појавио на одредишту јер је потонуо за време Цисимске битке 16. маја 1905. године, штитећи одступницу легендарној „Аурори“ и другим бродовима.
Данас, амбициозна јужнокорејска компанија „Шинил груп“ намерава да подигне крстарицу са морског дна. Иако се говори да иза свега стоји жеља за очувањем културних добара, један од мотива је свакако потрага за изгубљеним благом. Корејци су већ израчунали да се тамо налази двеста тона златних полуга и платине у вредности од 133 милијарде долара.
Истине ради, не постоје никакви документи који би потврдили да се на броду налазило било какво злато, посебно не неке велике количине. Легенда ипак каже да је злата било и да је оно било намењено за ремонт бродова. Ипак, било је много једноставније и безбедније доставити га Транссибирском железницом до Владивостока него га вући преко три океана. Осим тога, „Дмитриј Донски“ у то време није био ни главни брод. Чак и да је истина да постоји злато, треба прво утврдити коме би оно припало. Према међународном праву, брод је власништво Русије, па све што је на њему припада њој.
Међутим, компанија „Синил“ већ дели оно чега још нема. Она је најавила да ће, ако благо ипак буде пронађено, половина бити предата Русији, десет одсто ће дати становницима острва Улиндо за изградњу музеја сећања на „Димитрија Донског“, док остаје нејасно где ће завршити осталих 40 одсто. Медији пишу да би та средстава могла бити употребљена за изградњу инфраструктуре североисточне Азије, укључујући изградњу железничке пруге из Русије у Јужну Кореју преко Северне Кореје.
Бојазан да се ради о обичној превари грађана изазива то што компанија „Синил“ на свом сајту обећава да ће поделити благо са свима који спонзоришу подизање брода. То је подигло цене акција компаније. Служба за финансијски надзор Јужне Кореје је објавила саопштење у којем се позивају инвеститори да буду опрезни приликом куповине акција, везаних за трагање за потонулим бродом. Треба нагласити да јужнокорејски закони не дозвољавају приватним компанијама да подижу бродове, посебно старе више од сто година који имају историјску вредност.
Није ово први пут да се тражи руско благо у корејским водама и да се показало да је све било превара. Крајем ’70-их година јапански милионер Такео Сасагава је имао идеју да подигне злато са „Адмирала Нахимова“. Нашли су крстарицу и подигли неколико предмета. Сасагава је прво показао неколико полуга које су се у потпуности разликовале од стандарда руске државне банке. Милионер је тврдио да се тамо налази још 5.500 сандука са златним новцем у вредности од 35 милијарди долара. Међутим, није било никаквог напретка у истраживању. Ускоро је милионер умро и радови су престали. Како ће се авантура са „Дмитријем Донским“ завршити, остаје да сачекамо јесен када ће, како је најављено, почети подизање брода са морског дна.
